Kako zabaviti tro-i-petogodisnjaka

Da nastavimo sa serijalom – dešavanja su od decembra, mada znam da će vam biti korisno bez obzira na godišnje doba.

Pronašli smo jesenju zalihu plodova i lišća koju smo skupljali, pa smo ih maksimalno koristili – bojili lišće umesto platna i otiskivali žireve i šišarke.

Onda smo došli u posed velike kutije. Ja sam ih samo ubacila u nju, sami su shvatili šta mogu.

Svakodnevno se igramo „Pronađi uljeza“. Obično ih ja nađem (iako ih ne tražim) i čini mi se da sam vrlo blizu granice kad ću otvoriti prozor i učiti „pronađene“ da lete.

Od lišća smo pokušali da napravimo i činije. Ideja ide ‘vako: lepo i ravno razvaljate glinamol, pa stavite list preko njega, pređete oklagijom preko svega da bi se list otisnuo na glinamol, opsečete višak i ostavite da se osuši preko neke činije, da bi dobilo, jelt’e, oblik činije.

Sjajna ideja, osim dva činioca: dotični glinamol baš nije hteo da sarađuje, i posebno nije hteo da sarađuje sa dva njanjava klinca.

Sram ga bilo.

Jedna činija je ispala tako-tako, druga se polomila posle sušenja.

Deca su bila još njanjavija posle toga.

Raspad sistema.

Onda smo preokrenuli stvari.

Nismo savršeni, ali se obožavamo :)

 

Azbuka, Zlatna ribica i Bandit

Da pojasnim naslov, pa da ne dužim mnogo:

Azbuka: naše pirinčane vrećice iz Dušanovog poklona su se nadogradile, pa sam sašila još 30 za svako slovo azbuke (kratkovido od mene, nisam računala da se neka slova u rečima ponavljaju više puta, te vam slova A, E, I trebaju više i češće – neka, na greškama se uči). Zaista je lako, ali i ne mora biti. Ako ste ja, naravno da ćete zakomplikovati.

Treba vam izdržljiv materijal, restlovi će lepo doći u obzir. Ako ćete komplikovati (al bude lepše) na jedan pravougaonik ušijete slovo koje vam treba, okrenete pravougaonike lice na lice i prostepate zajedno (ostavite malu rupu da sipate pirinač) na 1cm od ivice, prevrnete na lice i opet proštepate na 0,5 cm od ivice. Ovaj korak je, po meni, neophodan, pošto se vrećice bacaju, gužvaju, gađaju se drugi objekti s njima .. Moraju biti osigurane da se neće rašiti inače hello pirinčana polja!

Ako nećete komplikovati – isečena slova zalepite pištoljem za silikon, ne garantujem koliko dugo će da traju ali mnogo ubrzava posao.

Unutra ide mala količina pirinča – ja sam kao mericu koristila kutijicu od filma za fotoaparat, ali to je opet proizvoljno. Ondak zašijete doooobro tu rupu i eto. Mali, bacački projektil je spreman.

Zlatna ribica je Pile: na papir sam napisala reči koje najčešće koristi – mama, tata, baka, deda, tetka, njegovo-batino-strikino ime. Njegov zadatak je bio da među svim vrećicama pronađe slova koja se nalaze na papiru i da vrećice poređa na papir. Naravno, u njegovom maniru zaboravio je ono što je i do tada znao, cerio se kao lud na brašno a pažnja mu je bila kao kod zlatne ribice ( Vic- kad zlatna ribica pliva u onoj kugli-akvarijumu, pa kako pliva u krug tako viče: Ju, vidi zamak! Ju vidi zamak! Ju vidi zamak!). Međutim, zahtevao je da se i dalje igramo, te sam uzbuđenost povezala s tim da mu se nova igračka dopala, a i Deda je bio prisutan.

dsc_6817

Bandit je Balavac, ko drugi. I njemu se igračka dopala, do te mere da je mažnjavao bratu slova i tovario u svoja kolica – mnoge svađe tako počeše, nije mu se dopadalo što mu diramo građevinski materijal.

dsc_6848

Pravili smo i varijacije – ja izvučem jednu vrećicu, Pile treba da kaže koje je slovo na njoj i zatim je dobija da je baci u korpu koja je udaljena par metara. Posle smo se samo gađali vrećicama, slobodno mi nemojte verovati da deluju anti-stresno, ali deluju.

Na brzaka sam od stare majice sašila i torbu, pa sva slova stoje na jednom mestu, iako trenutno izigravaju most preko reke, preprečujući mi kujnu na pola – izeš igračke ako ne možeš da ih upotrebiš kao blokadu, zar ne?

Kad porastem biću – Veterinar

U oktobru mesecu (da, znam da je decembar – morski post je blokirao sve ostale, sram ga bilo) smo nastavili temu Heroja oko nas – sa veterinarima.

Za početak – Tetka je nabavila psa. Mešanac nečeg i nečeg, blentav i sladak. I štene, a kao takav suđeno mu je da svako malo ide na neke vakcine, pa je Tetka povela Pile da drži strah i Odiju i Tetki.

Sutradan se doktorsko koferče na brzaka pretvorilo u veterinarsko, kauč u ordinaciju a kolut hanzaplasta je magično promenio mesto prebivanja (odmori, drago momče, ako je išta ostalo od tebe).

Na brzaka sam prepravila i odštampala kartone za pacijente, kao i narukvice – kako mi posao „pojede“ ceo dan postajem sve bolja u „na brzaka“ stvarima :)  Na narukvicama sam ja pisala ko je pacijent (pa doktor mora da ima medicinsku sestru, ne?), a Pile je prepisivao, opisivao pregled docrtavajuci smajlije ili tužiće, davao dijagnoze i terapiju.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Balavac, naravno, nije bio zadovoljan sporednom ulogom. Ubacili smo i sto za preglede u trku, tako da je i njegov Me morao da bude pregledan i propisno izhanzaplastiran.

wp_20161018_17_45_36_pro

Kad su svi povređeni i bolesni pacijenti izlečeni, izlepljeni i omotani, dragi nam doktori su napravili pauzu uz smoki u obliku koskica, što je bio vrhunac. Od mene ne dobijaju junk food, a mislim da je ovo prvi put da sam im kupila smoki (pssst, i to samo zato što nisam uspela da iskopam išta u obliku životinjca, a bila sam sigurna da ima!).

wp_20161018_18_01_15_pro

Btw, smoki je ukusan. Ili sam se i ja odvikla od junk food-a.

Sutradan smo se opet malo igrali klinike, kao uvod u slikanje – perjem.

images

Ne da su me iskulirali, nego strašno. Na kraju sam na brzaka dohvatila krompir, pa napravila pečate u obliku životinjica, tako da su pečatirali i mazali dok se nisu umorili.

wp_20161019_18_11_38_pro

Ovo vam kažem ne da upozorim na lošu aktivnost, nego da budete spremni na zamenske aktivnosti – ja sam bojila perjem, ali njima to nije bilo zanimljivo tada. U to ime – živela snalažljivost!

 

More – check!

Da, da … Check!

Neko je promešao prstićima pesak, neko je ronio (neko drugi je pokušavao da roni), a svi smo se sjajno proveli.

Iskreno da vam kažem – za mene, na-vrat-na-nos smo otišli. Jedno veče je Tijana rekla kako je prelepo na Sitoniji, drugo veče me je uputila na Nikana.gr i uz kratko presabiranje odlučili smo se i na taj korak – rezervisali Vaso House u Toroniju na deset noćenja.

Mesec dana kasnije smo isprobavali novi izlaz na autoput prema Beogradu.

And now – the stuffing!!

Put je prošao sjajno. Ma i bolje nego što smo očekivali, s obzirom da je Balavac preplakao povratak iz BG-a dva meseca ranije. Spremila sam im korpu sa grickalicama i korpu sa zanimacijama, te duga putovanja slobodno mogu da nazovem po poenti vica sa ćurkama.

Ozbiljno, da bih ih sprečila da dižu tenziju u sred vožnje, kako koji otvori usta – ja dodam nešto sa prednjeg sedišta, dal’ igračku, dal’ hranu. Ako i nisam pedagog – jesam mama koja je 2x 900 km preživela bez svađe i sa svim nervima, te 10 bambija za mene!!

Pošto smo mi uglavnom biciklisti, pa su nam duge vožnje strašne i stresne, od početka smo znali da ćemo negde noćivati da Puž ne bi  vozio sve u cugu. Po komšijskoj preporuci prenoćili smo u Vranju, u prenoćištu Papilon – ništa extra, ali čisto, udobno i deca su popadala čim smo se vratili s večere. Plus, plus i plus!

A večera … Eeeee .. Posebna priča. Drage komšije su nam preporučile i klopu – restoran „Gradska Me’ana“ je mesto koje morate obići! Naoružajte se dobrim GPS-om (ulice u Vranju su jednosmerne baš u pravcima koji vam trebaju, i nemojte pitati lokalce da vam pojasne put, jako su ljubazni i jako konfuzni – oni, jel’te put znaju, ali po starim nazivima i kad baš i nisu bile jednosmerne i kad … samo mi verujte, GPS je čudo), nemojte ići baš pregladneli i uživajte. Usluga je divna, ambijent fantastičan a klopa obilna i prosto s-j-a-j-n-o spremljena. Kad već birkam nešto loše, eto nemaju dečiji meni i dečije porcije, što i nije neuobičajeno u Srbiji. Verujem da bi nam i tu izašli u susret, ali bili smo i preumorni i već ozbiljno gladni da bi pravili probleme.
BTW, deca su dodatno izmorile i kornjače – trčali su oko veštačkog potočića koji protiče kroz restoran, mameći ih da isplivaju. To, i dobra klopa dođe mu pun pogodak za onesvešćivanje već pri pogledu na jastuk.

wp_20160911_20_25_19_pro-copy

Kroz celu Srbiju – ne s malim ponosom (a to je za mene velika stvar, nisam fan ove države) mogu napisati da nema đubreta – aljkavih izbacivača flaša kroz prozor ima, videli smo ih, ali đubreta ne. Čisto je da ne poverujete, svakih par kilometara da se primetiti po jedan radnik upadljivo obučen koji čisti, sklanja, skuplja.. Onako, baš mi je drago end toplo oko srca!

Putevi su …Pa dobri. Bar tamo gde se ne preseca Koridor 10, svud duž njega su neki radovi i sav saobraćaj se sužava tako da nam je od NS do Vranja trebalo koliko i od Vranja do Soluna, ali sve u svemu svetlosnu godinu daleko od truckanja koje sam mislila da ću morati da istrpim.

Granice pređosmo lako – čim spaze dečija sedišta svi samo okrenu glavu. U povratku sam čak maltretirala čiku na granici da deci lupi pečat, da im ostane neki trag u pasošima da su putovali.

Feels like Home

Zelena Oaza – „House Vaso“ u stvari tako treba da se zove, i ne, fotografije ne lažu, stvarno je tako lepo i tako zeleno. Ljubazna vlasnica Vasilika će vas pustiti da birate studio (ako ima više praznih jedinica), parking je u hladu i celo i ne tako malo dvorište vam je na raspolaganju. Sobe su male ali uredne, a kako ste na letovanju i nemate nameru da sedite unutra, veličina ne predstavlja problem. Svaki studio ima svoju terasicu sa stolom i stolicama, tako da vam se život praktično odvija napolju. Tv, WiFi, komarnici, obezbeđen parking, komplet kuhinja (minus ozbiljan nož i daska za sečenje), roštilj, peškiri i ceeeeelo dvorište – sve ima. I još jednom – dvorište! Kao tepih je, kad stanete na njega ugiba se pod nogom koliko je trava gusta!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

Plaža je udaljena 450 koraka (pitali su, pa sam brojala), vrlo je čista i voda je divna. Kako ja volim i da idem i da vidim, s komšijama smo obišli i okolna mesta i plaže – bezimenu plažu kod Los Bandidos bara (mmm, borovi), Porto Koufo („Gluva Luka“ i stvarno joj odgovara to ime, u uvali zvukovi su prigušeni, a voda divna), ali najveći utisak je ostavila Sikija – ima P-R-E-D-I-V-N-U plažu, na kojoj čak i birate kakav ćete pesak, a plićak je kilometarski, tako da i mala deca uživaju. S obzirom da smo izabrali termin sredinom septembra, gužve nigde nije bilo (ponegde i nikog nije bilo), a temperature su bile sasvim ok, iako za kupanje bi moglo biti malo toplije, bar za ova moja dva štrumfa. Iste sekunde kako uđu u vodu, oni poplave (Pile je čak razvio sposobnost da OSTANE plav do kraja dana, iako u vodu više ne ulazi). Drugarica Nena (Balavac je progovorio, i njoj u čast sve ostale žene zove Nena) kaže da je to zato što nisu „tapacirani“, pa imamo na čemu da radimo ove zime.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Toroni ima dva minusa – jedan je manjak marketa, od kojih koliko-toliko zavisite kad uzmete studio pa kuvate sami. Ima dve-tri radnjice i cene su pozamašne, iako ima kakvog-takvog izbora. 17 km dalje ima veći market, a Lidl se nalazi 32 km, na izlazu iz Nikitija.
Drugi minus bi bio – manjak „zabave“ za kišne dane, osim ako vam ne smeta da vozite 100 km do nekih većih atrakcija. Izabrali smo najdosadniji prst, sve znamenitosti se nalaze na prvom ili na ulazu u treći, a kako je Toroni skoro pri dnu prsta sve nam je bilo zdravo daleko. Sikiju smo otkrili samo zahvaljujući kišnom prepodnevu i dosadi.

U to ime – idite s još nekim. Zahvaljujući Neni i njenim momcima, retki su trenuci kad nam je bilo dosadno.

Povratak je protekao kao i dolazak – more&more stuffing. Vreme smo ubijali pesmama (deca su počela da se štrecaju kad Puž vikne „reka“, pošto se pevalo „Od Vardara pa do Triglava“ – i ta reka zaslužuje takvu pesmu), pogađali smo zastave na granicama i svratili do Solunskog Jumba, kad već nismo mogli do Ikee (e pitajte da li sam zasuzila!)

Sve u svemu, nadam se da ćemo ići opet, mada znam da ćemo birati drugo mesto – ne da Vaso nije bio dobar, nego Grcka je velika i lepa i žali-Bože-truda-i-vremena do nje a da se ne obiđe što više.

Uživajte…

Srećan ti rođendan, žele bube i ptice ili DIY poklončić za divnu drugaricu.

Ideju sam dobila dosta davno, videvši u radnji čarapice na bubamare sa malom lupom zakačenom za njih, ali – naravno – vremena nikad za realizaciju. Doduše, mislim da su se sad sve zvezde poklopile, verovatno joj se ne bi dopalo da je kutiju dobila ranije.

I ne, deca ovde nisu pomagala. Neko boji bojanke za odrasle da bi se opustio, neko štrika a ja seckam i lepkam. Uvek sam volela kad ispod mojih prstiju izlaze stvari koje kao da se nižu jedna na drugu, poput mokrog peska kad ga sipkate kroz prste da bi napravili kulu višlju od prethodne. Probala sam i bojanke i štrikanje i svašta nešto što nije za javnost – za mene je ovo pun pogodak!

Trebaju vam bube, bubice, pauci i ostali insekti, veštačko, homemade ili pravo cveće, parčići drveta, malo filca u boji, makaze i lepak, i sve između što bi moglo da postane jedna mala bašta kad poraste.

wp_20160617_23_39_23_pro

Pravo mesto za nabavku je „Univerzal“ za filc i deko gumu, „Bašta“ za živuljke i „Bajkolino“ za insekte. Ja sam (filcanu) travu i vodu zalepila na stirodur, tako da mogu da se ubodu cvetovi koji stoje i pečurke na žicu te slavljenica može sama da aranžira baštu kako joj se već dopada. Tu su se i našle čarapice s lupicom s početka priče – malom istraživaču treba i lupa, ne?

Sve je to napravljeno tako da stane u kutiju, pa posle igranjca može i da se skloni. Praktični do kraja, ako može.

Na istu temu, deca su sama pravila sebi bašticu – nismo koristili filc nego bojice i papir, ali smo detaljno presli sve bube i bubice koje imamo u posedu: koliko nogu pauk ima a koliko druge bube, kako gusenica postaje leptir (da, izbunarili smo i gusenicu-igračku! sjajna je!!), kako skakavac skače, zašto Bogomoljka ima to ime i slagali smo bubamare u neverovatne kolone. Dve lupe su bile itekako upotrebljavane, a Pile je, radi boljeg uvida, ponovo dobio i igračku iz Kovčega s Blagom (u prevodu, tamo gde Mama sakriva sve dobre stvari).

wp_20161017_19_03_54_pro wp_20161017_19_09_12_rich
Trenutno mu je to omiljena igračka, a i meni. Rekla sam mu da ne treba da se plaši buba, pošto se verovatno one nas više plaše, i ne, neće ga napasti dok ne gleda. Kad je pogledao kroz stakalce koje projektuje kako one vide – razumeo je. Sad bar nema napad panike kad vidi bubu, iako nije baš načisto s njima. Recimo od muve hoće da se rasplače ali bez problema mazi pravu Bogomoljku. Na koga li je samo …

Zaista smo se lepo proveli, a vi ćete to morati zamisliti, pošto je kartica na fotoaparatu odlučila neopozivo da umre, a ja, sasvim odgovorno, nisam prebacila fotke na vreme.

Odbijam i da r-a-z-m-i-s-l-i-m šta je sve bilo na toj kartici…

Pokušajte ovo zajedno, mislim da će se deci jako svideti. Taman da unesete malo lepog vremena sad kada je ona prava jesen uzela zamah.

::: Update:::

Umrelo još nešto, a ne samo kartica …
Fotke pronađene!

Neplanirani provodi

Nedelja je. Subota nije prošla planirano, kad baš svako umeša prstiće kako MOJ dan treba da izgleda, i samim tim nije mi u top 5 dana ovog meseca (a mesec još nije gotov …). Ali kad već jesam radila, i jesam zaradila, pa sam htela nedelju da provedem s decom i oko dece, da ne brinem ni za šta drugo.

Međutim, Puž ne može tako lako da izađe iz radnog koloseka. Jednostavno, nije u stanju da stisne „OFF“ prekidač , ostavi sve u pola posla i opusti se. Tu već skala napetosti skače za jednu crtu – stalno ga treba podsećati da NE MORAMO da žurimo, ne moramo da idemo nigde ili svugde, ne moramo da kuvamo, ne moramo da ručamo i apsolutno ne moramo ništa. Namorali smo se do sada, danas jedino mora da nas boli ćošak za moranje.

Opušten plan (ili izazov 1): Idemo na predstavu! Nedeljom obično ima predstave za decu u Pikniku na Ribarcu i u gimnaziji „Laza Kostic“ tu blizu nas. Super ideja, deca vole predstave a i mi ćemo moći da se opustimo, ili bar da ne jurcamo za njima.

!

Na netu nije moguće naći repertoar ili ažurirane podatke. Avgust je, ili mrtav, ili ga jako ne vole, jednostavno, po on-line obaveštenjima – nema predstava u Avgustu mesecu, i to na obe lokacije! Ajde, biramo manje voljenu opciju centra grada i Pozorišta mladih – i oni mrze avgust!
Hajde onda da pitam u sveznajućoj FB grupi – i dobijem odgovor u pola jedanaest da je predstava počela u 10.
Pozorište otpada. Prešaltam se na novi plan!

Plan br 2 (izazov br 2) – hajdemo na pijacu, ionako nam fali svega, pa ćemo u produžetku na Štrand, u „Piccolo park“. Kupili smo deci voće i orašasto za užinu, poneli vodu i odbiciklirali do tamo. Super ideja, deca ionako nisu bila na Štrandu, taman da i to vide, pa da se izigraju k’o svet u fensi parku i popadaju kao domine. A i čula sam da je lepo, da imaju neobične penjalice, devojke koje čuvaju decu dok mi pijemo piće. Lepo zvuči.

I nije tako.

Ulaz regularno naplaćen, deca upoznata sa dve curice koje rade tamo koje bi trebalo da paze na njih, domaća kafa poručena i mi seli, udahnuli i izdahnuli – i to bi bio krajnji domet opuštanja koji smo želeli.

Njih dve nema šanse da se raspeče na svu decu i na sve sprave pa roditelji opet prate svoju decu, kafa je iz kesice iako je konobar svim žarom pokušao da me ubedi da je i TO domaća kafa, povremeno brisanje stolova bi bilo pozdravljeno ovacijama i objasniti konobaru da bi trebalo da skloni čaše i pepeljare kad gosti odu, osim ako ne čeka da se sto napuni pa sve odjednom da skloni. U tom slučaju ima opravdanje. Sve u svemu, nećemo opet tamo.

Tu sam, valjda, odustala od planova. Odvela ih do granice trave i peska pa smo se svo troje sjurili do Dunava da ohladimo tabaniće.

wp_20160821_12_38_54_prowp_20160821_12_49_04_pro

Radovali se talasima, pokvasili guzice u plićaku, odšetali do kamene ribe (moja prva fotka sa Štranda je pokraj betonske ribe koja stoji na ulazu, ima tome … 30ahmkahm godina. Riba stoji i dalje.) i izležavali se na travi.

 

Naravoučenije je – a da ne planiramo ništa. Kako god okreneš, tako bude bolja zabava.

Rastemo.

Rastemo svi zajedno.

Bila sam sama, pa nas je bilo dvoje, pa sad četvoro.

Rastemo.

Imali smo dve sobice koje bi pospremali za sat vremena, a sad nam treba ceo jedan dan.

Rastemo i u kvadratima.

U pospremanju naletimo na neke stare fotografije, gde smo mnooogo mlađi i mnogo luđi nego što smo danas, u društvu sa nekim dragim prijateljima s kojima se sad retko čujemo a još ređe i vidimo.

Neko je porastao za celu godinu. Tačnije, na pragu je okrugle cifre i da ne koristim prste pri brojanju ne bih verovala. Meni je on isti poslednjih 15 godina, iako sede u bradi sve glasnije negoduju na tu tvrdnju.

Ovoga puta nije bilo iznenađenja. Dogovorili smo se – zajedno – da za temu ove godine uzmemo Grčku, iako (ruku na srce) znam da je hteo bez pompe i bez gnjavaže da provede dan. Verujem da je, meni za ljubav, pristao na svo mučenje oko spremanja, nabavke i organizacije. Grčka na sve strane – planiramo i na more da odemo, pa ovo dođe kao prelud u veliko dešavanje: Pile i Balavac će da se osole!!

Elem, recepti su davno iskopani iz internetskog mora, i ostalo je samo da se pripreme. Odmah da se ogradim – jednom sam bila u Grčkoj i mogu slobodno da se ovesim ako kažem da znam kakva im je kuhinja. Nemam pojma. Mislim, pojedoh jedan giros ali ne sećam se ukusa, sem odsustva ukusa, ali jedan giros ne čini proleće pa se suzdržavam od konačne ocene o ukusnosti kuhinje. Kad vidim spisak namirnica na papiru mogu da predpostavim, ali blago nemam pojma da li je to to ili nije. U jednom razgovoru sa drugom sam napomenula da bih volela, eto, da probam i indonežansku hranu, ali bojim se da odem u lokalni indonežanski restoran, pošto mislim da ću se razočarati, a u stvari je hrana sjajna, samo ne kako je mi pripremamo.
Dobro je, rekao je, što nisi otišla. Tačno tako bi i bilo.

Ali, sad sam se usudila. U svakom slučaju ne može da bude grozno, a mi smo dobre svinje i nije nas teško nahraniti.

Za predjelo – Tiropita i Spanakopita.

Od juče – tiropita nam je broj jedan nad pitama. Najozbiljnije. Recept ćete naći ovde, i sem što se dugo peče sve ostalo potpada pod laku pripremu. I laku konzumaciju, nestaje brzinom svetlosti. Za doručak, za večeru, za predjelo, za kad vam dođe društvo – samo napred, odlična je!

wp_20160730_15_06_07_pro

Spanakopita … Pah .. Nije loše. Mislim da bi se svidela ljubiteljima zeljanica, ali kako ja to nisam, nećemo se družiti. Ukusna jeste, ali nije mi omiljena. Tiropita može, uvek i svuda – živeo sir, ali spanać ostavljam za subotnje ručkove.

wp_20160730_15_06_45_pro

Glavno jelo – Giros i Souvlaki.

Mislim da ovde ne može mnogo da se pogreši. Meso je meso, malo šta može da mu se uradi da bude nejjestivo. Giros i tzatziki smo pravili po ovom receptu, souvlaki po ovom, pita hleb koji se koristi i za jedno i za drugo ispratite ovde. Pita hlebom smo oduševljeni, uskoro će se pojaviti u ulozi „pizza u tiganju“, samo da se ponovo uželim kuhinje i kuvanja.

Pored tzatziki salate, pravili smo i Horiatiki salatu, koja je slična salatama koje inače pravimo ali ipak dovoljno različita da se pojede sva količina koja je spremljena!

E dessert! Ehhh, desert …
Izgleda da se slični sličnima privlače, tako da je Puž upao u okruženje koje voli baklave (ču vole! obožavaju!!) i iako znam da baklavu svojataju i Turci, ipak sam odlučila da je napravim. Recep je sa coolinarke, nama se dopada iako bih ja tu dodala i pistaće i smokve i svašta nešto.

wp_20160730_19_44_34_pro

Recept za Karidopitu je preuzet sa bloga Prstohvat soli. Jedino u ovaj recept nisam imala ni trunke sumnje, ne sećam se da sam išta pravila odatle što mi se nije jako dopalo. Definitivno ću je praviti opet, iako je izvrsna kad je iz frižidera, nekako mi miriše zimski, verujem da će odlično da ide uz kuvano vino.

Beše tu i jedna torta, ali davno prošlo vreme joj pravedno pripada – horda se vratila, umazana kremom :) pa odoh da im se pridružim u igri.

I za kraj – sretan rođendan Pužu moj!