10+ ideja za poklone koji nisu igračka

Igračke.

Ne znam za vas, ali kap koja je meni prelila čašu je, u stvari, zvuk – Pile je šetao kroz igračke kao kroz opalo lišće. Zvuk je bio jedinstven – krc, šuš, šut, škrlj a ja zakucano sedim u kuhinji i otkrivam koja to igračka ide u smeće … Onda se i mozak ubacio u priču i dok sam doskočila do njega, puno igračaka je prešlo u prošlo vreme.

U sledećih nekoliko dana investirali smo u kante za rotaciju – da moram sve iz početka ovo bih uradila opet i opet i opet. Divna solucija za mnoštvo igračaka – podelite ih na dane (mi trenutno imamo 6, od kojih jedna otpada na Lego kocke), jedna tura=jedna kanta=jedan dan i deca dobiju jednu kantu s igračkama svaki dan. Sledeću dobijaju sutra samo ako su pred spavanje vratili sve na mesto. Nema više gomila sa kojima se ne igraju nego ih gaze, nema više nereda posle spavanja i svaki dan se obraduju igračkama koje nisu videli šest dana.

Tada smo i shvatili da planine i planine igračaka nikog ne usrećuju. To ne znači da ne vole da ih dobiju ili da ja ne volim da im kupim nego da je ta radost vrlo kratkotrajna i onda opet završe igrajući se s maramicama ili s nacrtanim Spajdermenom na parčencetu papira, a hvala nebesima oni su deca koja sa starim sunđerom umeju lepo da se zaigraju. Teoriju da kvalitet beats kvantitet svaki put dokazali smo na letovanju kada su se 10 dana divno igrali samo sa igačkama koje su stale u rančić.

I dođe rođendan, pa dođe Nova godina, dani kada je maltene obavezno da dobiju još igračaka koje verovatno neće pogledati. Hajdemo sada malo o Novoj godini – em je tu iza ćoška, em smo svi u istim problemima: nedovoljno ideja i finansija za sve ono što želimo da poklonimo onima najvoljenijima. Za finansije se uvek snađemo, ali za ideje ..

Prvi dan Nove godine kod nas je već predodređen. Taj dan provodimo svi zajedno, u proširenom sastavu, slušamo koncert Bečke filharmonije, otvaramo poklone i uništavamo sve jestivo što smo spremali jedni za druge. Ono, standard prvi januar, i tako koju deceniju unazad. Čudo jedno kako se nikad (kuc-kuc-kuc) ne očerupamo tada a ceo dan provedemo zajedno. To je anomalija – moja kuma je rekla da je bila prilično zabezeknuta kad nas je sve videla u sred rasprave … a onda se priključila, brzo je skopčala da je nama to kao nacionalni sport. Ali eto, preživimo i radujemo se.

Elem, pokloni. Nikad nismo poklanjali skupe stvari, nema mesta tome. Više je to kao …..višemesečno „pecanje“ u čemu oskudevaš da bi mogli da te snabdemo time. Čarape, veš, kuhinjska pomagala … U periodu kad nisam radila svi, ma ama baš svi su dobili homemade šivene pidžame! Kod nas je greh pokloniti nešto što nema upotrebnu vrednost jerbo onda uskraćuješ drugome mogućnost da si sam to nabavi na Najlonu, za svoju dušu. Keva se tu pojavljuje kao greška u sistemu, pošto poklanja ono što misli da ti treba – otud Tetkača poseduje ženski lovački šešir sa sve perjem.

Inače, Tetkin najbliži susret sa lovom je Novosadski sajam, i to dok kupuje kuhinjske noževe i razgleda kamp opremu. Go figure … Ali to je naša maman, njoj je sve oprošteno.

Srećom, i Puž i ja dobijamo vaučere od firmi, te deca ne oskudevaju u novim igračkama, sa kojima se posle nedelju dana ni ne igraju (kažem – srećom, da keširam za igračku kao da kupujem bubreg, a da se oni ne igraju s njom tačno bih se bacila na vile). Sećam se koliko sam se mesecima trudila da budem dobra/fina/sjajna samo da bih dobila Barbiku, koja btw nije bila prava, ali koga briga!! Barbika! Tu Barbiku imam i danas, a bila je u upotrebi godinama – nošena, presvlačena, seljena, vožena, gradila je karijeru, kuću, brak, išla u kupovine, na odmore i putovanja … Barbi je proživela više lepih života.

A Pajda prošeta kroz sobu, poleti, sleti i ostane zaboravljen gde je aterirao.

Zato vam sada nudim 10+ ideja za poklone koje ne uključuju igračke – znam da od Deda Mraza mora biti igračaka, tako da nešto sa liste možete ponuditi rodbini kad vas pitaju šta da im kupe. Ne sumnjajte da im fali ideja.

1. Karte za pozorište/Dino park/Zoo vrt

Decembar mesec je rezervisan za Krcka Oraščića – da li na daskama koje život znače ili na ledu, birajte sami. Provod je zagarantovan i to je nešto što možete raditi porodično ili 1na1, kao izlazak (Pile i ja imamo karte za sredinu meseca, a posle toga idemo u „život“) pošto mislim da im je jako bitno da imaju vreme samo sa jednim roditeljem. Oboma nam znači da se malo osamimo, na miru popričamo i povežemo se malo bolje.

2. Sezonska karta za klizanje

Uja, Tetka, Banda … ko god ih bude vodio, sigurno će im se dopasti! Plus – to je poklon i roditeljima, dva sata zagarantovanog ne-skakanja na svako „maaamaaaa“ i tišine, a pod svojim krovom!

3. U stvari, sve što će ih držati napolju i aktivne: roleri, bajs, skejt, krede, baloni od sapunice, hula-hop, veštačka stena …

4. Knjige

Pa sjajno! Znate moju ljubav prema knjigama, ne moram da detaljišem. Trenutno smo porodično zaluđeni sa Larousse edicijom, konkretno „Reci mi zašto?“ koja je poput one stare „1000 zašto, 1000 zato“ i bili bi oduševljeni da imamo i ostale.

5. Karta za muzej

Ako mislite da će vam biti dosadno – verujte da neće. Još uvek  mi je pred očima Puževa faca kad je ugledao sliku Uroša Predića (ma mene nije tako oduševljeno gledao!). Ako mislite da će deci biti dosadno – opet ste pogrešili. Oni sve vide drugačijim očima.

6. Vaučer za planetarijum

A šta vam više treba od očiju punih zvezda?

7. Art&Craft supply

Napravite busy box – lepu kutiju napunite svim i svačim: velikim dugmićima, ukrasnim žiama, deko ornamentima, nalepnicama, onim blesavim očima što se lepe, pampuri, kuglice vate i pom-ponima, pa da im date kad vam treba 10 minuta ili zajedno možete da pravite ukrase za sva godišnja doba… odlučite sami ali definitivno je zabava zagarantovana.

8. Izlet u Muzej vazduhoplovstva

Divan porodični izlet, a deca obožavaju sve što leti.

9. Bioskop/crtaći

Bioskop je uvek IN, ali ako imate dete kao što je Balavac koji ne voli glasno, kućni bioskop je odlična opcija – kupite im vanvremenske crtaće poput „Pepeljuge“ ili „Pačije priče: Duh iz lampe“ (DuckTales the Movie: Treasure of the Lost Lamp), nedeljom ujutru se svi ušuškajte ispred TV-a i uživajte. Ta ne morate svaki vikend provesti u spremanju kuće!

10. Vreća za spavanje

Kao obećanje letnjeg kampovanja … A i deca vole svoje vreće, ali zaista!

11. Kostimi

Policajci, vatrogasci, superheroji, lekari, kuvari, građevinci .. Kostimi sada nisu skupi a koriste se i koriste i koriste. Na netu imate čak i super DIY varijante, za malo vremena i malo novaca.

12. Odeća/čarape/veš

Deca uglavnom ne vole kad dobiju odeću, ali mame i tate vole – kad već rastu kao iz vode, odeća je nešto što uvek treba.

13.Obuća

Ista stvar – ovo je baš postala stavka za kućni budžet.

14. Kutija za užinu

Smatram da je pravilna ishrana nešto što se nosi od kuće i baš sam tužna kad vidim grickalice koje deca nose kao užinu – nit je ukusno, nit je zdravo, niti hranjivo. Kutija za užinu će im itekako pomoći u prvom koraku ka pravilnijoj ishrani a pritom su baš slatke.

15. Društvene igre ili puzzle

Prava porodična zanimacija. Topla preporuka za Jenga igru – razvija motoriku, koncetraciju, pažnju, oko-ruka koordinaciju, preciznost i strategiju. SVI je odreda obožavamo, a pošto uspe da smiri pundravce u ova moja dva deteta, ja sam do neba zahvalna!

16. Radionice/časovi

Danas maltene postoje radionice i časovi svega i za svakoga. Vajanje, crtanje i slikanje, engleski, lego… odaberite prema senzibilitetu deteta i pustite ga da uživa.

17. Kuhinja

„Bašta“ ima odličan izbor falš hrane: voće, povrće, riba, hlebovi – napravljene od papira, stiropora ili od gume dovoljno verodostojno da vam pođe voda na usta. Uz neku šerpicu i varjaču, klinci će provesti sate zabavljajući se (vi baš i nećete, moraćete „pojesti“ sve to). Ako ste voljni da se zabavite, možete i sami da napravite skoro pa sve, fotke pogledajte u kobajagi prodanici i u našoj kuhinjici a slobodno pitajte ako ste negde zapeli.

18. Kasica-prasica

Deca vole samostalnost, a raspolaganje novcem je bitan učitelj u toj samostalnosti. Svrha džeparca od malih nogu jeste da dete nauči da raspolaže novcem, što znači ako prvog dana potroši sve, onda ništa neće imati do sledećeg džeparca. Tako se dete uči samostalnosti, odgovornosti i štednji, ali i odlaganju trenutnog zadovoljenja. Oni razumeju koncept novca i pre nego što nauče da sabiraju i oduzimaju, tako da će kasica biti velika pomoć u odrastanju.

19. Audio-knjige

U vrtiću su im puštali audio priče – ne mora da se spava, ali mora da se ćuti i sluša i zato znam da ih obožavaju, pa to je neko ko im priča priče!!

Moja omiljena – Branko Kockica i pozorištance „Puž“, audio kaseta na kojoj se nalazila „Uspavanka“, gde Branko i društvo pevaju hlebu da naraste. Naravno, on naraste i razbije staklo pekare … Nažalost, ne mogu da je nađem (iako – čudno – imam na šta da je pustim), ali sasvim moguće da se izlizala od upotrebe.

20. Za avanturiste – akvarijum

Ako ste spremni i vi i dete, uradili ste domaći (kugla NIJE dobra za ribicu, nazad na domaći) i imate ideju šta vas čeka, onda je to to. Akvarijum ima pozitivno delovanje na… pa, na sve. Snižava pritisak, relaksira, smanjuje napetost, umiruje. Nekad sam znala satima da ih posmatram i jedva čekam Puž da se odvaži na novu postavku u uglu sobe.

Mislim da je lepo, za promenu, potrošnju svesti na minimum, pa stvarati uspomene umesto gomila. Ove ideje će vam dobro doći – podelite i vi sa nama koju!

Advertisements

6-ti divan, 6-ti sjajan!

Eto, došao je i taj dan.

Neko je napunio 6 godina.

Ceo dan mi je prošao u prisećanjima. Nerado, pošto iskustvo u Betaniji ne svrstavam u omiljene, ali opet .. Nisam se branila. Znam šta je bilo posle svega, ko je bio posle svega, pa sam polagano prelazila po njima – svaki pogled na sat je vukao po jedno sećanje.

U ovo doba sam „pojasnila“ doktorki s kandžama kako je neumesna njena primedba, i da ne postoji normalna osoba odvojena od svega šta zna i pri tom da je zadovoljna što leži u bolnici.

Pola sata kasnije sam šokirala sestru na odeljenju kad sam sama tražila da mi spremi taj ricinus – nije kao da mogu da pobegnem od njega, pa daj da to završimo.

Sledeći pogled je prizvao disanje, plakanje i smeh, moj i nepoznate žene u kupatilu kojoj su kontrakcije išle u paru s mojima.

Onda svetlo koje žiga, gomile nepoznatih ljudi koji ne primećuju tvoj strah a svi prolaze na metar od tebe, ljudi koji rade svoj posao a ničeg prijaznog u pogledima i pokretima, i digitalni sat sa crvenim brojkama – grozota jedna koja te samo podseća na beskonačnost.

Nikada mi topla reč nije tako nedostajala kao tamo.

A onda on… Više ništa nije bilo bitno.

Moj mali zamotuljak, moja toplota tamo, moja osoba. Moje brbotavo dete da me nasmeje, podrži, voli, toplo pogleda i uteši.

Brbljao je još tamo, umotan i ostavljen ispod grejalice, dovoljno blizu da mogu da ga vidim ako se napregnem a opet previše daleko da ga uzmem. Dugo je bio tamo. Sat je deljao svoje minute, otpratili smo pola smene na spavanje i dočekali još porodilja, i dalje razdvojeni. Telefon dobiješ ako tražiš, ali dete ne. A on ćarlija kao ptičica, priča sa zvukom mašine za kucanje i odgovara na moje šuškanje, neumoran i oduševljen svime novim što oseća. I tada je osetio da mi je potrebniji nego ja njemu.

Takav je i dan-danas – pričljiva dušica oduševljena svetom. Najčeće ćete ga videti glasnog i nasmejanog. Svašta radi preko dana, ali najviše voli da pomogne, da nasmeje, da uživa.

I tako .. Mojoj brbotavoj ptičici koja me je naučila šta je bezgranično – srećan rođendan!

 

Jesenji mozaik

Još jedna jesenja aktivnost koja spada i u 2 minuta strke 10 minuta zabave .. Uspela sam na blic da vidim konačan rezultat na Krokotak FB strani, ali ne i detalje, tako da ako vas zanima original ideja, moraćete sami da skoknete tamo, nemam ni link. Na brzaka ja sam se snašla ovako:

: Papiri, obični beli koje ćete iseći na jednake kvadrate
:: Bojice, flomasteri, olovke …
::: Makaze

Pravite mozaik, tako da na svakom kvadratu bude ista šara, u našem slučaju ceo jedan list i dve polovine.


Za početak, veliki kvadrat papira presavijte na pola, pa još na pola. To je mera kolika je jedna pločica mozaika, i kako sve pločice treba da izgledaju. Kad iscrtate sve pločice da budu jednake, svako boji svoju po želji.

Na kraju ih spajate u jedan veliki mozaik.

 

Lepota ovog mozaika je što pločice možete preslagati kako vam je volja, tako da uvek dobijete neku novu šaru.

Što je pločica kompleksnija, to je i krajnja šara lepša, a za ne verovati – ovo ih zaokupljuje već dve nedelje, s prekidima!

Definitivno preporučujem!

Još jedna jesen

… Milioni zvezda i milioni sunčevih sistema su mrtvi, jedino na ovoj maloj planeti zemlji – ništavnoj po svojoj veličini, proporcionalnoj najsitnijem delu prašine – život se dogodio. Ovo je najsretnije mesto u celom planetarnom sistemu.
                                                                                                                    Osho
A mi slavimo jesen, šarenu i šuškavu.
Ove godine imamo sreće – Miholjsko leto je dugo, pa nismo zarobljeni u kući. Kao nuzprodukt – Pile je sad zvanično biciklista!
Desilo se brže nego što smo mislili: sam je rekao „A sad me pusti“, na šta sam ja rekla“Ko te, bre, drži?! Ja sam te pustila odavno!“
Suprotno očekivanju, umesto da se spetlja, i možda i padne – on je počeo da se smeje i dao „gas“!! Dete koje izmišlja nestašicu sapuna da bi neko išao s njim u kupatilo dok pere ruke! U sred dana!!!
Još uvek me zapanjuje – taman kad pomisliš da ga znaš u dušu, on se nasmeje i uradi nešto drugo.
I eto ti ga sad. Em je predškolac, em vozi kao Fanđo, Tetka sopće što joj je dete odraslo, i pride nas čeka škola sledeće godine u ovo doba!
Gde, bre, to rastu!! Kao da će da im pobegne!
Ove godine temu jeseni smo malo razvukli. Počeli smo prvog dana jeseni, skupljajući kestenje i razglabajući o pticama selicama i pticama stanaricama, bojama i zašto u stvari lišće žuti. Tačnije, neplanirano pratimo vrtićki raspored, Piletove vaspitačice su krenule ozbiljno da ih pripremaju za školu, a Balavac je dobio nove, super kreativne vaspitačice. Bar dva puta nedeljno donese nešto s temom jeseni – da li je to jabuka od papira po kojoj su crtali, ili list koji su bojili, a pošto pokušava ravnopravno da učestvuje u razgovorima, itekako se vidi da neko radi s njima.
Njemu smo napravili jesenji mix sa bojama, uz dašak matematike.
 
Ovo spada i u „2 minuta strke, 10 minuta zabave“ – na parče kartona sam mu ponudila od filca isečeno drveće i krošnje u bojama. Listiće imamo od ranije, kad smo pravili jesenju kuglu, tako da su ovaj put samo dobila novu svrhu.
Plastična pinceta i malo truda da se lišće rasporedi i boje krošnji sa lišćem potrefe. Onda smo brojali lišće i … isteklo deset minuta. Toliko ga je interesovalo.
Inspiraciju za dioramu šume sam dobila od jednog ulova sa Najlona – pronašla sam divne girlande sa jesenjim motivima, ježevima, pečurkama i vevericama, pravljene od filca ali tako slatke da im nisam odolela – iako potrebu za takvim ukrasima nemam.
„Dioramu“ (ako mogu da budem toliko slobodna, a budite i vi dok zamišljate) šume smo počeli pravljenjem pečuraka.
Treba vam karton od jaja, makaze, lepak, tempere i malo snage da se karton preseče. Od „vrhova“ kartona od jaja dobijete stabljike, od dna tog istog kartona dobijete šeširiće. Malo lepka, odgovarajuće boje i eto pečuraka. Mnooogo pečuraka.

Zatim smo se bacili na gusenice.

Za to vam trebaju štipaljke, lepak, one šarene kuglice i blesave oči. Napravili smo pet-šest komada, svako je pravio sve šareniju od šarenije.

Par dana kasnije smo nastavili, ovaj put s konačnim formiranjem šume. Šišarke su obojene u zeleno, po principu „Pola pije, pola Šarcu daje“ ljuske od oraha su postale miševi dok su klinci užinali delove koje miševima ne trebaju, a lešnik i ukrasne žice su se pretvorili u veverice.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Veveričke, ipak, nisu dugotrajne bez lepka, mada se stvarno lako prave.

Onda su njih dvojica napravili sopstvenu šumu, postavljenu na zelenu deko-gumu.

Pronašli smo i bušač papira u obliku žabica, pa su i one našle svoje mesto na pečurkama, a verujem da sam donela i robota i njega bi negde uglavili. Ipak, kako se mimo kuće i u vrtiću radi sa njima, mislim da imaju lepe i korisne informacije o godišnjim dobima.

Za kraj, malo smo ukrasili njihova vrata girlandama sa početka priče, tako da imamo mnogo jeseni i unutra, a sa vama delimo i fotke sa neta, kako napraviti pečurke i miševe na drugačiji način.

 

More, more …

Ne da su se radovali, nego su se radovali!!

More su povezali s vodom, a vodu s bazenom na koji su išli par meseci pre toga i eto – prosto su znali da će im biti sjajno!

Već po ustaljenoj šemi, pakovali smo se par sati pred polazak. Ja sam išla na posao do zadnjeg momenta (čak je i bilo podizanja obrva što me nema to jutro kad već krećemo u podne) a dragi je, pustivši mozak na godišnji, odlučio da je prioritet  – ulickati auto.

Kunem se, mozak prestane da mu radi pod pritiskom. Ne uspori – samo prestane. Digne male ručice i preda se.

I tako smo krenuli, sa sat zakašnjenja (ali u vrlo čistom automobilu) s nadom da smo poneli sve što treba, mada smo se na samo na brzinu prebrojali – ja, ti, deca puta dva, pasoša puta četiri i novac = možemo s tim da prođemo.

Spavanje u Vranju sam organizovala mesec dana ranije – čika iz „Papilona“ nam je (opet) ljubazno ponudio da naplati samo za nas dvoje, iako smo uzeli četvorokrevetnu sobu. Stigli smo tamo bez problematike traženja kao prvi put i skoro pa otrčali na večeru u „Gradsku Me’anu“. Tu smo dobili prvu uspomenu s letovanja – Balavac je pao i rasekao bradu na ivicu potočića.

Sad je pravi mamin sin – ožiljak na istom mestu imam i ja (mislim da sam bila čak i tih godina) u vidu Pozdrava i čestitki iz kupatila i tučane kade a sapunice svuda.

Klopa – izvrsna. I dalje ih preporučujem, ko god želi da sluša. Usluga odlična, ambijent opušten. Ne menjamo ih.

Gužve na granici nije bilo, u predviđenom roku smo stigli na odredište. E, sad što nismo mogli da nađemo smeštaj .. To već ide Pužu na dušu, on ga je birao.

Preko Nikane je našao smeštaj u Anna Pousi studiu, u Ormos Panagiasu. Mesto je malo, tačno prekoputa Nikitija, ali zato bih bez problema letovala tamo opet. U Ormosu, u ovom smeštaju ne.

Mapa sa Nikane je omašila lokaciju smeštaja za 100 metara, pa smo na dva minuta uključili mail sa fona da vidimo GPS koordinate. Greška, šinko. Puž se i dalje smeje mojoj rečenici „Ma daaaaj, koliko može da košta brza provera mail-a..“

Sad imamo ceh u visini trećine prosečne plate – ne znam kako da naglasim ovo ali ako nemate besplatan wi-fi ili uplaćen neki promo program, bolje da isključite telefon. Dva minuta na mailu može da vas košta koliko i izlet brodićem na okolna ostrva. Bolje je da idete u razgledanje nego da plaćate 13mb kao da ste pogledali online film.

Fotke sa Nikaninog sajta su iz apartmana, a ne iz studija, što nije nigde navedeno – i naravno da studiji potpuno drugačije izgledaju. Za početak sa vrata nalećeš na sudoper, na šta i navikneš posle par dana. Ne navikneš se na apsolutan manjak prostora, ali koji će ti – na odmoru si.

Peškiri i posteljina se menjaju samo i ako nahvataš čuvaricu (nije vlasnica, nego žena koja brine o tome) što je skoro nemoguće. Dva poslednja dana nije bilo tople vode – mada nije bilo ni kade/tuš kabine, pa svakako može da ti bude svejedno. Ma na odmoru si.

Moderan deo: WiFi je užasan-na-momente-nepostojeći, tv možeš da gledaš samo sa terase, koja je fantastična, ako ti ne smeta doponoćno vrištanje maloletnih komšija – čak ni na letovanju ne mogu da nađem opravdanje zašto bi trogodišnjak bio napolju do pola jedan. Ne mogu, pa ubijte me. Iako me se ne tiče šta njegovi smatraju i rade da je dobro za njega, tiče me se vikanje kao da se teraju demoni do iza ponoći  – dragi saborci po roditeljstvu, nemojte da od svog problema pravite moj.

Nemojte.

I meni je odmor.

Sve u svemu – ne preporučujem. Ne znam koja sila će me naterati da ikada uzmem smeštaj koji broji više od pet jedinica, ili da idem u Ana Pousi studio. Večernje šetnje su nam pokazale da smeštaja u istom mestu ima, samo se ne reklamiraju, pa bismo morali naći drugi način da ih kontaktiramo a da nije Nikana.

Da se manemo negative – sve ostalo je bilo super! Super je bila ideja pokupljena s neta da, pre stavljanja auto-sedišta, zadnju klupu prekrijemo starim čaršavom: Pile je gumene bombone uterao u grlo, zalio vodom i skoro momentalno isterao napolje. Po sedištu, sebi, busteru, patosu, rančevima, patikama … Uigran mama-tata tim ga je za minut svukao, obukao, kontaminirajuću odeću odložio u spremljene rezervne kese i spasio sedište od mirisa… Znate, mirisa. Lakše je oprati čaršav nego tapacirung, zar ne?

Ne to nije prosao uragan kroz auto, to su sitna djeca dekorisala

Pripremljene aktivne knjige su se takođe pokazale sjajno – što za auto, što za dosadna popodneva. Svakom smo spakovali u ranac bojice, svesku, kutiju sa probranim lego kockama, par autića, transformersa, play-dough sa kalupčićima, spiner, puzzle… Nešto su koristili u autu, većinu na velikoj terasi ali to malo je bilo sve što im je potrebno, u korist tezi da deca danas imaju previše igračaka.

Centar Ormos Panagiasa je od nas bio udaljen deset minuta hoda desno + jedno brdo. Tu ima mali market, mali restoran, mala fontana i mala crkva, ali i tri velika broda – turistička naravno, ali u dečijim očima prava piratska. Upljuvah se objašnjavajući zašto nema pirata na njima, na kraju sam morala da kažem da su otišli na ručak! Njih dvojica kad „zagrizu“ nešto .. Ma pit-bul im nije ravan, dok ne dobiju šta hoće, ne puštaju!

Pola sata hoda levo – skroz na kraju plaže – nalazi se još jedno brdašce. S ove strane Ormos Panagias, na vrhu poveliko stado koza s pratećom menažerijom u vidu kokošaka i gusaka (pitajte ko se smejao „klikerčićima“) a s njegove druge strane je turistički deo koji pripada Agios Nikolaosu. Međutim, deo brda zalazi u more i na samom vrhu se nalaze ostaci neke građevine, pardon, „velikog zamka kojeg je razrušila neprijateljska vojska“. Lepo smo opajali ostatke zamka i napravili par zaista sjajnih fotki – ja sam onaj tip koji jednom na svaku desetu prestupnu godinu ima pristojnu fotku – e sad je prestupna i još mi je draže što smo svi na njoj!

Glavna plaža je baš blizu – jedva pet minuta. Čista je, voda je lepa, široka i dugačka pa niko nikom ne smeta. Ali dva kilometra dalje nalazi se Lagonisi plaža i baš ona je jedan veliki plus celom mestu: malecna je, sa plićakom do kolena 50 metara od obale, voda je karipski plava i u uvali je pa je zaštićena od vetra. Deca su je o-b-o-ž-a-v-a-l-a! Ne trebaju im ni rukavići, idu sami i čak smo našli i tri morske zvezde i morskog račića! Hteli su da ih nose kući ali im je bilo žao da umru pa smo ih lepo pogledali i vratili u vodu da idu svojim putem.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Nažalost, put im se ukrstio sa čikom pored nas – Pile je imao pogled na ivici plača kad je shvatio da će zvezde da uginu – i da, ovo je jedan od onih momenata kad vam dete malko odraste na vaše oči. Nije mu bilo svejedno, uozbiljio se i izgledalo mi je kao da će ustati i očitati bukvicu čoveku. I ne bih ga sprečila, u kosti mu je usađeno da se živa bića ne povređuju i on je dete koje se rasplače kad njegov drugar iz vrtića namerno zgazi glistu.

Možda sam trebala da tražim od čoveka da vrati zvezde u more, samo što više nisam sigurna koja je granica preko koje ne treba ići: ljudi se vređaju i ubijaju i za manje. Kad je mešanje too much a kada je way too much ako su deca prisutna? Koliko smem da se kockam?

Rešila sam da mu skrenem pažnju, pa smo igrali x i o uz pomoć palminog lišća i školjaka i kamenčića, ali dan je već bio ukaljan. Iako je govorio da mu se tu jako dopada i da neće da ide kući, od tog momenta se više nije vajkao kad smo pominjali polazak.

Osim Lagonisija, koju smo posećivali redovno, komšije iz studija ispod su nas uputile i na pijacu u Nikitiju, tako da smo i tamo otišli i overili i njihovu plažu posle posete pijaci. Mesto je lepo, pravo morsko ali i turističko, što Ormos Panagias još nije. Ima mnogo više kafića, butika i restorana, ali plaža je malo lošija. S druge strane, bolji gyros nisam jela – imena restorana se ne sećam, ali ljudi stalno cirkulišu, pa smo ga zato i izabrali.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Vourvorou, s druge strane, ima plažu za poželeti. Zaista se nadam da ćemo tu letovati sledeće godine. Slučajno smo naišli na Karidi plažu, za koju se ispostavilo da je omiljena roditeljima male dece – i na njoj ima kilometarski plićak a kako je u uvali – ima i neku vetrozaštitu. Gužve je bilo, međutim ne tako da nam pokvari uživanje. Nema tu omladine i starih: deca, deca i deca sa roditeljima, tako da su svi ako ne puni razumevanja za vrištavo dete, onda bar previše zauzeti svojim da bi imali vremena da im smeta.

Predposlednje veče smo rešili da se odvozamo do Agios Nikolaosa – malo ribarsko seoce, 7 km od nas. Taj dan kad smo stigli u Grčku bio je održan neki festival po kome su poznati, ali od to je izgleda bilo sve od njih za tu sezonu. Mada nas mesto jeste iznenadilo – uske uličice, skoro pa neosvetljene i poprilično usamljene i onda se provučeš između dve kuće i pred tobom eksplodira svetlo i muzika i graja – kao da je celo selo došlo na trg da posede malo pored fontane, popiju koje piće u kafanici ili odigraju partiju karata. Dopala nam se ta domaća atmosfera, verujem da je i festival odličan.

Povratak je prošao po skoro po planu (na nas su mislili kad su rekli „Ako želiš da nasmeješ Boga, reci mu da imaš planove“). Pošto ni pretposlednji ni poslednji dan nije bilo tople vode u smeštaju, onako popizdelo sam spakovala sve za nepuna dva sata i krenuli smo put Soluna. Odredište: Jumbo. Još prošlo letovanje smo si zacrtali da nam to bude oproštaj od Grčke – većina dece slavi rođendan u jesen, tako da je utrošak vremena vredan očuvanja budućeg vremena. Razliku u ceni igračaka i kućnih potrepština ne moram ni naglašavati – i igračke i školski pribor, a i neke kućevne stvarčice su tamo mnogo pristupačnije. Topao savet – nemojte ga zaobići, ionako morate praviti pauze u vožnji pa ovo dobro dođe.

Makedonija – bez problema, uz kraći kviz „Da li vam je crk’o alternator ili akumulator?“ i zaslužena večera u Vranju.

Rebarci s kajmakom, samo to ću reći.

A, da. Akumulator je na 80%, samo nas podseća da će u penziju.

Na kvarnjaka sam isplanirala i pauzu kod Bubanj Potoka („Ju! vidi, tu je IKEA!!“) i obilo mi se o glavu. Ne mož’ to sa dvoje dece, ali čak i meni nekad treba podsetnik. Sad ću bar bez griže savesti otići tamo sa sestrom, da ostanem dok ne pomisle drugi kupci da sam zaposlena.

Sve u svemu – ne bih ništa menjala. I na lošim stvarima se uči, a to sve dobro dođe za ubuduće. More je bilo divno i divno je bilo imati čiste sinuse na deset dana, i sjajno je bilo biti u pokretu! Sledeće godine smo rešili da se apgrejdujemo – pokušaćemo da organizujemo smeštaj u dva mesta, pet dana ovamo, pet dana onamo. Tako bi trebalo da „pokrijemo“ veći deo Grčke i nadam se otkrijemo malene, divne plažice za kojima ću moći da uzdišem ostatak godine.

Svetski putnici – naš Japan

12-13. avgusta održani su dani japanske kulture u Domu vojske. Nekako, potrefilo se da se tih dana obeležavaju i dani Brazila, tako da smo skakutali iz jedne zemlje u drugu te nijedna nije ostavila neki jak utisak (iako navijam za Brazil, ne bih znala odakle da počnem u nabrajanju šta se tu sve meni dopada).

U susret Japanu, ne znajući šta će nas tamo dočekati, par dana ranije smo rešili da malo protresemo ono što znamo – i počeli s najočiglednijim: zastava. Uključili smo atlas u priču, crtali zastavu, objašnjavali šta predstavlja, pa prešli na simbole i simboliku – cvet trešnje, pagode, zemljotrese i vulkane: da li ste znali da Japan ima najveći broj aktivnih vulkana?

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Balavac nam se pridružio, iako je ovo izvan njegove lige. On samo voli da bude uključen. Njemu smo spremili drugu igricu, ali kao i sve gde ne učestvuje i njegov Bata, nije mu dugo držalo pažnju.

A onda smo posetili i Dom vojske. Dočekala nas je gejša na vratima (Balavac je počeo da se stidi pred mladim ženama) pa iako sam pokušala da ih zadržim kod nje, skoro da su utrčali unutra, gde je u toku bila prezentacija Ninjitsu – nažalost, nije uključivala i filmsku odeću nindža ratnika, pa su klinci brzo izgubili interesovanje. Tome je doprinela i užasno zagušljiva prostorija, sa toliko lošim rasporedom sedenja da su samo prva dva reda posmatrača uspela nešto da vide. Oni niži od 100 cm nisu imali sreće.
Pogledali smo izložbu radova, mislim da je tema bila Naruto ali me nemojte držati za reč. Bilo je nešto nakita, ali i raznoraznih origami figurica – Balavac je rešio da mi napravi buket od ponuđenog cveća a i da se poigra sa žabicama, pa kako je zagušljivost krenula da nam svima diže pritisak, rešili smo da odustanemo od dalje šetnje Japanom.

Srećom, skoro iza ćoška nas je dočekala brazilska povorka šarenila i muzike. Ne moram da vam naglasim koliko je Balavac bio očaran tetama u sjajnim kostimima sa više perja nego što je ikad video – čak mu nije smetala ni muzika, a on se uvek buni da je glasno.

Fotografija preuzeta sa vojvodinaonline.com

Onaj krajnji, skriveni motiv je bio da se Piletu priblizi kapuera – mislim da bi voleo i da bi bio dobar u tome, ali njega je teško pokrenuti na nešto. Međutim, kad se jednom pokrene, posle sve ide lako. A kapueristi su stvarno bili sjajni! Od onih najmlađih do najstarijih, dali su sve od sebe i pritom vidno uživali u tome! Pa kako da ne poželim svom detetu tako nešto, aktivnost u koju će biti zaljubljen kao oni što su!

Žao mi je što nisam ubacila i kulinarski pasoš u sve ovo, ali to bi stvarno bio prevelik zalogaj (praštajte igru reči). Japanska kuhinja mi je potpuno nepoznata, i priznajem – ne privlači me, a da ne pominjem dostupnost namirnica. Možda jednog dana, za sada čemo preživetii ovako.

Za domaći zadatak za ubuduće ostavili smo origami, negde u kolekciji svega-und-svačega imam uputstva za jednostavne figurice koje njihovi prstići mogu da izvedu. Pošto planiram da radim i na rasponu njegove pažnje, probaću i sa ovim kao pomoćnim sredstvom.

 

Srećan rodjendan Trtko!

Balavac je od tate dobio novi nadimak – Trtulić, kad već voli da trtlja, onda da se to i ovekoveči.

Sa ovim postom kasnim par meseci, pa reših da je vreme – deca su na raspustu kod bake i ja imam slobodnu nedelju.

Da vidimo …

Tek skoro sam shvatila da Pile nije dobio svoju radosnicu za peti rođendan. Trudiću se da mi se to ne desi opet, stvarno mislim da su to lepi podsetnici, posebno vredni nama koji nemamo naviku da redovno pišemo dečije radosnice.

Elem, Balavac je za rođendan dobio – put u Zoo vrt!

Hteli smo da mu napravimo prvu rođendansku žurku, kao i veliki bata što ima, ali usklađivanje s nama dragim ljudima iz drugih mesta nije moglo pa to ti je. Jel’ jedno dete bolesno, jel’ drugo, jel’ neko otputovao … I tako smo rešili da batalimo sve i umesto toga zajednički otputujemo negde gde nismo bili. Zoo vrt je bilo lepo rešenje, šetnja i piknik pride.

Brzo smo stigli, autoputem je sve za čas. Prvo smo rešili da napravimo piknik na obali jezera – poneli smo iće i piće i parkirali ćebe ispod drveta.

Pravo da vam kažem-ta obala je divna za dečije rođendanske žurke. Ako bi dodali par stolova i klupa, deca bi mogla naširoko da se igraju. Nije tako urbano kao Štrand, a opet je dovoljno sređeno da nemate utisak kako ste u nekoj nedođiji. I opet, deluje tako opuštajuće! Palić nije na kraj sveta, pa je odlična ideja spakovati društvo i napraviti mini-rođendan na tako lepom mestu.

Zoo..

Hm.

Deci je bilo lepo, nama velikima – pa znate gde ste i vidite uslove, to umanjuje draž. U cirkusu, npr, nisam bila od kad sam shvatila šta je kavez, a svojevremeno sam obišla i par tematskih parkova u inostranstvu i itekako znam kako bi to sve moglo da izgleda.
Ahm … idemo dalje, da ne mračim. Zoo vrt je poprilično velik i šetnji treba posvetiti dobar deo dana, pa je bolje možda ići prepodne, da bi oni manji bili odmorniji. U idealnim uslovima treba ići i preko radne nedelje – ekskurzije su vikendom i umeju da budu „gadne“, u par navrata sam morala da se fizički postavim između moje i velike dece da nas ne bi izgazili ili izgurali sa stepeništa. Rešenje je bilo da pričekamo kod lava dok se grupe ne odalje od nas.

Dobili smo mapu na ulazu, pa smo je pratili i po njoj znali na koje ćemo sledeće životinje naići. Ili, uglavnom, bi trebalo da naiđemo – dosta životinja jednostavno nema. Ne, nisu skrivene nego ih nema. Opet, puno njih smo i videli – žirafe, zebru, emue, bodljikave prasiće i šumske prasiće, bivo, konji, koze… Konje smo čak i hranili, a oni su izgleda navikli na to, samo što nas nisu izgurali do trave da im načupkamo ručak.

Ne znam šta je najviše ostavilo utisak na decu. Verujem da su zmije, one su bile skoro poslednje na putu a i deca su oduševljena reptilima. Majmuni su bili najaktivniji, tu smo se najviše i zadržali. Mislim da je Balavac pokušao jednog da namami, pa da ga ponesemo kući – samo što nije preplivao onaj šanac da dođe do njih.

Povratak je protekao vrlo tiho – do izlaza sa Palića obojica su bila onesveštena od umora – imam i par fotki kao dokaz :)
Sve u svemu, lep rođendanski izlet. Drago mi je što nismo pošto-poto forsirali proslavu koja bi nas najviše koštala živaca. Ovako smo proveli lep porodični dan svi zajedno.

Sledeća poseta zoo vrtu će biti u Segedinu – Marija sa „Mama, hoćemo nešto da pravimo“ nam je predložila i tamo da odemo, kao fantastičnu avanturu – ona nam je dala ideju i za ovu, tako da joj verujemo.