Uskrs u julu

Ne, ozbiljno sad – nije uskrs u julu nego „Gde ti je mozak, mala?“.

Imam, tako … nekoliko desetina… ahm… fotografija u telefonu koje će dočekati malo sutra da budu u nekom postu. Ove sam prebacila na komp toliko davno da sam i zaboravila da su tu – do jutros! Slobodan dan, deca kod bake, ajd malo mozak na ispašu i eto. Nađoh.

Plače mi se neki put koliko sam propustila da zapišem, a da se ne lažem više – sigurno neću upamtiti baš sve.

Neka ga post onda, za sledeći Uskrs. Nekome će zatrebati.

Pošto (naravno) da nisam na vreme poručila farbe za jaja iz Mađarske, a u ove naše više nemam poverenja, reših da se pored standardnog farbanja oprobam u novoj metodi, internetskoj – afkors.

Po redosledu ide ovako: jaja skuvate, ohladite, pa svako uvijete u papir za ruke, ili toalet papir – šta već imate i pritegnete gumicom za tegle.

Svako jaje istačkate bojama za kolače, ali ne gusto, da ima mesta između. Onda uzmete prskalicu, pa svaku tačku malo pošpricate: zato što je to papir, boja (voda) će se razliti – eto zašto ne tačkate gusto, da se ne bi umeljale boje. I MALO pošpricate, ako razvodnjite boje previše neće baš efektno delovati.

Ostavite jaja sa maramicama da se prirodno osuše, ujutru otkrijte i eto – unikati. Nema dva ista sve i da se trudite.

Naravno, ako izaberete i stranjske boje za kolače ispašće bolje pošto su boje intezivnije ali i ovako je ispalo super.

Eto, ono najintezivnije sa fotke je i poslednje – kad sam se ispraksala ponestalo mi je materijala.

Ove godine nismo organizovali lov na zeku. Zečevi ne mogu da se dogovore baš: Bakin zec svoje poklone ostavlja na jednom mestu, tetkin na drugom a naš ima neku svoju viziju. Dok se ne usaglase (po mogućnosti pre uskršnjeg dana) moraćemo ovako:

mamin i tatin zeka je poklone ostavio u bašti. Pile je dobio skejt, pa mu je to prezentovano kroz gnezdo u obliku kacige. Balavac će svoju kacigu da zasluži kad malo poraste – u to ime dobio je lepu kutiju punu drangulija.

Ja volim drangulije – volim sitnice i sitnariju. Vole i oni, kad su već od moje gore list. Podjednako se obraduju i ljigavom gušteru i lego kockicama, pa je ovaj zeka doneo sitnice i nešto da se zaslade (ne mislim da treba da ih obasipamo slatkišima, niti treba da se navikavaju da im slatkiši budu više od povremene poslastice – još samo bake i tetkaču da naviknemo na to).

Trudila sam se da što ranije nabavim plastična jaja koja bih napunila malim igračkicama i malim slatkišima.

Naravno, to u ovoj zemlji nije baš moguće – plastična jaja koja se otvaraju (a nisu iz kinder-jajeta) ovde nisu dostupna, sitni kvalitetni slatkiši (a da su zasebno pakovani, ne mili mi se baš da dajem kockicu čokolade) su deficitarna roba i bila je prava gimnastika pronaći igračkice koje mogu da stanu u ta jaja.

Pa snašli smo se. Milena nam je izašla u susret i svoju decu orobila za par jaja (hvala još jednom!), na Najlonu – a od skoro i kod Kineza – sam našla malecna metalna jaja, prelepo oslikana zečevima i iskoristila sam i par kinder-plastikanera.

Igračke sam nabavljala po mnogobrojnim radnjama u Novom Sadu: gušter koji se zakačina prst, pa se uz pomoć njegovog repa ispali kao projektil preko sobe, ljigavci, loptice skočice, mali autići, pečati, stikeri, tetovaže… Birajte šta već vaše dete voli, a malo je i može da stane u jaje. Nije da ne može da se nađe, samo u ovoj zemlji morate biti ekstra kreativni (juuuhuuu! Izazov!!)

Dodate još koju edukativnu igru, pribor za duvanje balončića, nešto slatkiša i slaniša i voila!

Dečija radost na sve strane.

Ako imate neku ideju šta bi još moglo da bude dovoljno malo da stane u jaje, a još ako je kreativno ili edukativno – komentarišite. Lepo je imati ideje na jednom mestu.

Srećan ti rođendan, žele bube i ptice ili DIY poklončić za divnu drugaricu.

Ideju sam dobila dosta davno, videvši u radnji čarapice na bubamare sa malom lupom zakačenom za njih, ali – naravno – vremena nikad za realizaciju. Doduše, mislim da su se sad sve zvezde poklopile, verovatno joj se ne bi dopalo da je kutiju dobila ranije.

I ne, deca ovde nisu pomagala. Neko boji bojanke za odrasle da bi se opustio, neko štrika a ja seckam i lepkam. Uvek sam volela kad ispod mojih prstiju izlaze stvari koje kao da se nižu jedna na drugu, poput mokrog peska kad ga sipkate kroz prste da bi napravili kulu višlju od prethodne. Probala sam i bojanke i štrikanje i svašta nešto što nije za javnost – za mene je ovo pun pogodak!

Trebaju vam bube, bubice, pauci i ostali insekti, veštačko, homemade ili pravo cveće, parčići drveta, malo filca u boji, makaze i lepak, i sve između što bi moglo da postane jedna mala bašta kad poraste.

wp_20160617_23_39_23_pro

Pravo mesto za nabavku je „Univerzal“ za filc i deko gumu, „Bašta“ za živuljke i „Bajkolino“ za insekte. Ja sam (filcanu) travu i vodu zalepila na stirodur, tako da mogu da se ubodu cvetovi koji stoje i pečurke na žicu te slavljenica može sama da aranžira baštu kako joj se već dopada. Tu su se i našle čarapice s lupicom s početka priče – malom istraživaču treba i lupa, ne?

Sve je to napravljeno tako da stane u kutiju, pa posle igranjca može i da se skloni. Praktični do kraja, ako može.

Na istu temu, deca su sama pravila sebi bašticu – nismo koristili filc nego bojice i papir, ali smo detaljno presli sve bube i bubice koje imamo u posedu: koliko nogu pauk ima a koliko druge bube, kako gusenica postaje leptir (da, izbunarili smo i gusenicu-igračku! sjajna je!!), kako skakavac skače, zašto Bogomoljka ima to ime i slagali smo bubamare u neverovatne kolone. Dve lupe su bile itekako upotrebljavane, a Pile je, radi boljeg uvida, ponovo dobio i igračku iz Kovčega s Blagom (u prevodu, tamo gde Mama sakriva sve dobre stvari).

wp_20161017_19_03_54_pro wp_20161017_19_09_12_rich
Trenutno mu je to omiljena igračka, a i meni. Rekla sam mu da ne treba da se plaši buba, pošto se verovatno one nas više plaše, i ne, neće ga napasti dok ne gleda. Kad je pogledao kroz stakalce koje projektuje kako one vide – razumeo je. Sad bar nema napad panike kad vidi bubu, iako nije baš načisto s njima. Recimo od muve hoće da se rasplače ali bez problema mazi pravu Bogomoljku. Na koga li je samo …

Zaista smo se lepo proveli, a vi ćete to morati zamisliti, pošto je kartica na fotoaparatu odlučila neopozivo da umre, a ja, sasvim odgovorno, nisam prebacila fotke na vreme.

Odbijam i da r-a-z-m-i-s-l-i-m šta je sve bilo na toj kartici…

Pokušajte ovo zajedno, mislim da će se deci jako svideti. Taman da unesete malo lepog vremena sad kada je ona prava jesen uzela zamah.

::: Update:::

Umrelo još nešto, a ne samo kartica …
Fotke pronađene!

Radosnica u malom – retrospektiva godine

Noć pre sam odmarala i radovala se lovu na Najlonu.

Ovu noć pre sam sa velikim (i pomalo zaboravljenim) uživanjem dekorisala terasu i molila bilo koje bogove koji slušaju da nam daju lep dan. Posebno sam nabavila kapice, zastavice, lampione i balone, ma šarenilo svake vrste, i sad mi tamo neko preti s kišom ..

Taj dan pre sam provela u lovu, pa kuvanju, čišćenju i spremanju uz kontrakcije koje su bivale jače.

Ovaj dan sam provela u tortama i salatama i razmeštanju cvetnog aranžmana zbog kojeg sam ustala poprilično rano, a koji je vetar uporno rušio – nismo odustajali od terase i porodičnog ručka na suncu.

Oba dana sam u  21:46 zagrlila moj komadić. Dug put smo prešli – još duži je pred nama, ali znam da ćemo da uživamo u svakom koraku.

Prve rođendane obeležavamo u malom porodičnom krugu. Ni muž ni ja nismo ljubitelji zabave za široke narodne mase, pa ovo ostaje striktno između baka, deke, strica, ujke, tetke i nas. Kad se sve sabere, nas 10, lepa klopa, od svake mame po jedna torta i ništa nam više ne treba.

A Balavac, kao drugo dete.. mislim da je malo zapostavljen, iako on to ne zna. Stariji bata ima pre i ima novo, ovaj mali mi se nekad čini kao Gile, pa se trudim da mu to nadoknadim na druge načine. Otud i kićenje terase u sitne sate, kad već ima tu prednost da je rođen u najlepšem mesecu u godini.  A kako nam je radosnica problematična, pokupih sa raznih sajtova ideje za ove table i reših da mu napravim jednu, ali prava „gurka“ je dosla sa bloga I am DuoMama – pogledajte, daće vam divnu ideju!

Uradila sam je tako da mogu da napravim i lepu fotografiju, pa ću nju, zajedno sa svećicom i kapicom da uramim i okačim u njegovoj novoj sobi.

Fontove i pozadine možete preuzeti ovde, ovde i ovde, kao i na mnogim drugim sajtovima. Ostalo je sve na vama.

P.S. A od bate za rođendan je dobio – boginje!

divider

Une Touche de Français

Odmah na početku da tražim oproštaj ako naslov nisam dobro napisala. Od sveg francuskog, nažalost, znam par reči i to pokupljeno iz filmova.

Povod za „vid’la žaba da se konji kuju…“ je jedan sajt koji danima prevrćem, studiram i nad kojim uzdišem (a ako ne prestanem uskoro počeću i da jecam). Fotografije su divne, prateći tekst ih sjajno dopunjuje, Gospođa autorka živi u Normandiji i bavi se poslom koji bih ja volela da radim, sebe okružuje lepim cvećem, konjima i antiknim nameštajem i… Da li još neko počinje da zavidi?

Volim Francusku. U stvari, volim taj hedonistički impuls koji ljudi preuzmu pri najmanjem dodiru sa nečim francuskim, nekako se kao parfem samo lepi za kožu i gurka te da se prikloniš i prilagodiš. Volim njihovu klasičnu modu, muziku i čak poneki film, književnike „gajim“ i u svojoj biblioteci, obožavam starinarnice prepune finog posuđa i rustičnog nameštaja .. Prosto volim i uživam. Nema boljeg od tog. Ne mogu vam opisati koliko sam zahvalna izviđačima što su mi omogućili da provedem divna četiri dana što u Parizu, što u unutrašnjosti Francuske. Iako sam išla „poslom“, potpuno je opravdano što sam stavila Pariz na listi gradova za posetiti.

A na drugoj strani Evrope, jutro je počelo obećavajuće – Balavac postaje Njari koji sad kenjka na sve jer, pod a) izbijaju mu zubi i užasno ga muče, i pod b) shvatio je da pola vasione skače na njegov plač, pa to zdušno koristi. Pile, u maniru velikog bate, daje sve od sebe da se njari faza nastavi i traje, ako je moguće bez uzimanja vazduha – ćuška u prolazu, vucaranje preko sobe i otimanje igračaka je ono što praktikuje u igri s bratom. Pogađate, obećanje je da će roditeljska jedinka uskoro da počne da žvaće svoje živce.

I tako je maman (ja) obukla oba deteta, spremila planinu neophodnih stvari po principu „idete-kolima-ponesite-za-zlu-ne-trebalo“ i vrlo tiho i odlučno ih svu trojicu poslala put Bake.

A onda .. Trenutak premišljanja. Hoću li ostatak jutra provesti u pidžami za kompom ili ću usrećiti sebe? Filmski tren kasnije sam uskočila u farke (ne, nije stilska figura, kad imate moju građu uskakanje u garderobu je ono što vam se dešava, jer nikad ništa ne pristaje kako treba), obukla suprugovu košulju koju obožavam a on izgleda ne, udobne baletanke, izvadila prolećnu torbu made by KoKokot i pravo na bicikl. Casual varijanta, za casual jutro. KreativeK A na pijaci ono pravo novosadsko, nedeljno jutro! Mlade buduće majke, bakice sa kolicima punih voća i povrća, već poznati prodavci sa osmesima i uvek prijatnim pozdravom i tezge pune, prepune boja. Ispred pijace bakice sa cvećem i redovi i redovi bicikala – strašno volim što biciklistička kultura još uvek nije izumrla u Novom Sadu.

Kući sam donela skoro ubrano i strašno ukusno, dobro raspoloženje i naravno dašak Francuske – sveže cveće u korpici na biciklu!

DSC_8738

Moraću da vežbam, i fotografiju i aranžiranje, ali ionako je cilj bio da ugodim sebi, što jesam uspela. Prečesto se izgubim u ulozi mame, iako mi treba samo malo cveća, bicikl i na kraju kafa iz fine, porculanske šoljice.

P.S. Sledeće na listi su crème brûlée i crème caramel – jedva čekam!

divider

Zeko, zvekane, uši su ti mekane!

Duge noge, kratak rep.
Zeko, zeko baš si lep!

U stvari, mislim da ide „Duge uši, kratak rep ..“ ali od Piletovog rođenja ne mogu da upamtim taj sled. Jednostavno neće pa neće.

Slabo smo akcijašili ove nedelje – tata je radio popodne+petak+subotu, kad sav svet nije radio, i pride je Balavac u društvu sa bronhitisom (toliko lekova ima da pije/uzima/dobija da zaboravljam kad šta ide i pored toga što sam zapisala na tabli) tako da sam slabo izbalansirala ovu nedelju. Uostalom, kao i prethodne nedelje. Umorila sam se, ili smorila. Dani teku fantastično isto s tim da sad i ne znam šta bih menjala, pa ne menjam ništa. Da nema njih dvojice, valjda bih bila jedna od onih teta iz filmova što dele paštetu iz konzerve sa mačkama i ne izlaze iz pidžame.

Dosta kukanja. Vreme je za slike!

Omiljenu uskršnju aktivnost smo Pile i ja obavili zajednički. Uglavnom. Ove godine sam pokušala izbeliti jaja po receptu 1:1 sirće-voda. Prva tura je ispala bela da belja ne može, međutim u drugoj turi nisam imala sirćeta za ceo omer pa sam stavila šta sam imala – i ta tura već nije bila skroz bela.

DSC_8340

Ipak sam zadovoljna belinom. Naravno, skoro sva su popucala – neka pre, neka kasnije, pošto sirće tanji ljusku pa morate biti extra obazrivi. Boje su na kraju izašle divno pastelne, i pošto sam tek kod 11-og (od 15) skopčala kako da ih ofarbam, bilo je samo tri-četiri cela. Pride je i Pile kucnuo koje kad je treskao lončetom s farbom. Znači prođa nam je nikakva, ali se jesmo zabavili. Ne oseća se sirće, ali je ljuska dok je ljuštite pomalo gumasta – što i nije loše.

Nismo ludovali sa ukrašavanjem, blesave oči, par stikera i marker – sasvim dovoljno za nas. Ono što je posebno je činjenica da mama nije učestvovala u ukrašavanju!
Mislim da sam se trzala samo kod prvog jajeta, kad sam videla kako on to opušteno radi, samo sam sela.

DSC_8375

Ovako nam društvance izbliza izgleda.

Uši od papira i držače za jaja ove godine nismo napravili, i žalim zbog toga, ali sledeće ću se truditi da se setim na vreme. Odustala sam kad sam shvatila da bi mi bilo previše za tako kratak vremenski rok, samo bih se umorila i ništa ne bi valjalo.

Ali zato smo napravili „Lov na zeku“ na sam Uskršnji dan!
Postojala su dva lova, jedan za nas i jedan za drugaricu, međutim drugarica je rano otputovala tako da je Pile sam pratio zeku. Par dana ranije smo nakupovali poslastice koje inače ne konzumiramo (a kada ako ne na praznike?!) i fotografisali ih. Odštampanu fotografiju sam kaširala zbog čvrstine i za karton sam zakačila debeli marker,  da bi Pile mogao da štiklira šta je našao a šta još ne.

DSC_8410

Poslastice smo posakrivali po dvorištu…

…  dali Piletu korpicu i „mapu“, pa je slatkih pola sata proveo zavirujući u svaki žbun, štiklirajući sav važan svaki predmet i puneći svoju korpicu do vrha!

Bolje mu ide detektivski posao od tate, koji je naravno opet učestvovao malo više za moj ukus. Svejedno, lepo su se obojica provela. Sledeće godine će i Balavac da učestvuje i eto žurke!

Podsetnik – sledeće godine napraviti i tati Lov na zeku!

divider

2 minuta strke – 10 minuta zabave ili KAKO ZABAVITI TROGODIŠNJAKA – III deo

Zabava u korist proleća!

Dobar ulov sa Najlona = demistifikacija insekata.

Prva „alatka“ prikazuje svet viđen očima mrava, bubamare i pauka. Svako stakalce je obrađeno tako da, gledajući kroz njega, vidite kako oni vide. Namera mi je bila da mu pokažem a) da mi njima izgledamo strašni, i da se oni uglavnom nas boje. b) insekti nisu smetnja ili nebitni, sem što su korisni mogu da te nauče nečemu drugačijem..

DSC_8231

DSC_6045

Druga alatka je mini-teleskop ili mikroskop, zavisi gde ga uperite i kako ga okrenete. Pomoću njega je iz sigurne daljine gledao paukove i mrave, prvo plastične i gumene a onda i prave, nadajući se da neće moći da izvrše gepardski skok i zabodu mu očnjake u žilu kucavicu… Mis’im … Gde je samo to pokupio …

Kuhinjska vaga = izvor inspiracije kome se uvek vraćamo.

Bez zezanja, kuhinjska vaga je jedna svestrana sprava! Uči se sve po malo – matematika, merenje, težine, fina motorika (jeste li ikad pokušali da podignete teg od 1 gr? Ko gaji ćevape umesto prstiju bolje da ne pokušava!) a iznad svega strpljenje.

„Idi Pecaj“ (u stvari, treba nam treći za „Mexico“ pa da se vežba dok je mlad).

Jako mu se dopada igra ali mislim da je to najviše zato što možemo svi zajedno da se igramo. Opet je njegova pažnja „problem“, u sred partije on krene da pravi kućice ili da vozi zamišljeni auto, ali kad se jednom fokusira.. To je to!

go fish

Karte smo dobili od rođaka iz Kanade preeee… skoro 25 godina! Kod nas ih nisam srela, ali iskreno – nisam ih ni tražila. Mislim da ću uskoro da ubacim obične karte, da bi mogli da vežbamo brojeve.

U modu za društvene igre – malo drugačije Domine.

Opet ulov s Najlona – imala sam maglovitu ideju čemu služe kartice, ali magla se razišla tek pošto je drug Google translate preveo tekst s papirića.

Izgleda da je igra pomalo retro, iako sam (uz pomoć druga) online našla i drugačije i ne manje zanimljive. Posebno mi se dopala varijacija kao kod igre sa prve slike.

Traži se druga polovina slike, ne uparuju se tačkice – znači imam levu i desnu polovinu kauča, vrat i telo gitare. Caka je što je jedan deo gitare i deo kauča na istoj kartici. Naša izgleda ovako.

domine

Može da se krene od bilo koje kartice i da se redja u bilo kom pravcu, a kad razvijete prepredenost, možete da blokirate ostale igrače i pobedite. Predpostavljam da bi, uz malo logistike, mogla da se napravi sjajna igrica, kako edukativna tako i čisto radi zabave.

Prilično mi je uzbudljivo što nam se otvorio taj svet društvenih igara. Još uvek pamtim kad je osamdesetih tata doneo „Monopol“ (koji je, btw, još u životu kao i sve ostale igračke samo zahvaljujući mojoj mami) i onaj „Ne ljuti se čoveče“ koji si morao da pritisneš da bi kockica odskočila o metalnu pločicu. Zadala sam sebi zadatak da ga „upecam“ dok Pile nauči da broji, i bolje bi mi bilo da požurim!

Edit:

Pošto se na više mesta čulo „Na koji TAČNO „Ne ljuti se čoveče“ mislis?“, pronađoh ovo.

Fantastična ideja, i iako izgleda da neće preživeti, naš je bio u funkciji više od decenije. Bakin još i duže.

divider

Prvo prolećno seme prvog dana proleća

Nekada je ovaj deo grada bio predivan – kuće, ispred kuća travnjaci, cveće, poneka klupa. U svakom dvorištu drvo ili dva, često i kokoške ako ne i nešto na četiri noge. Kad smo se doselili pre 15 godina, komšija u ulici iza nas je čak imao i svinjac, zbog kog se šalimo da je doneta gradska uredba o zabrani držanja domaćih životinja.

Danas sve izgleda mnogo drugačije. Ranije je prva prodavnica bila par kilometara dalje, sada ih imam pet na istoj udaljenosti. Bulevari, autobusi i zgrade, zgrade, zgrade, buka i đubre.

Nikada nijedan gradski urbanista ili arhitekta neće shvatiti koliko je štete napravio, na primerima iz moje okoline bi mogli studenti slobodno da se uče šta znači „stihijska gradnja“.

E, iz tog nekog lepog vremena nam je ostala želja i navika za sadnjom koječega. Prvih godina u bašti je bilo samo cveće, kasnije smo postali i praktični pa smo sadili maline, paradajz, krastavce, začinsko bilje .. Ma svašta ako smo samo pomislili da bi moglo da raste!

Seme kupujemo u Mađarskoj u Cori, ili kako se sad već zove, košta baš nešto sitno. „Budapesti Kertimag“ ima predivan izbor svega, posebno paradajza i to cherry varijeteta, od žbunastog balkonskog, do žutog krškolikog (koji ima divan ukus u kombinaciji sa crvenim cherry-jem) i bukvalno živimo na njima od juna do novembra, kada usled mrazeva oberemo zelene plodove i napravimo turšiju od njih. Win-win situacija, zar ne?

I tako je Pile dobio svoje prvo seme u ruke na prvi dan proleća. Bio je baš uzbuđen zbog sadnje, iako mu krajnji produkt nije bio baš najjasniji.

Kratko smo porazgovarali o smeni doba, spominjući samo ovlaš karakteristike svakog od njih, najviše pažnje posvećujući upravo proleću i šta će se desiti narednih meseci, od biljaka, buba i ptica, preko vremena do sledećeg godišnjeg doba.

Da bi bolje razumeo, napravila sam poređenje sa Balavcem – da bi bata rastao, treba mu hrana, voda i da se preko dana igra a noću da spava. Tako i biljkama trebaju hrana, voda, san i svetlost da bi rasle. Biljke se hrane zemljom, piju vodu, a on i ja ćemo ih u početku držati iznad akvarijuma gde im je toplo i gde imaju dovoljno svetla.

Da bih osigurala da će njegova prva sadnja da prođe uspešno, seme nismo sadili u saksije ili direktno u zemlju, nego prvo u plastičnu kutiju koja ima poklopac i zatvarajući ga napraviće se odlična mikro-klima za rast. Objasnila sam zašto bušimo rupe na dnu i zašto stavljamo juteni džak preko rupa. Kakva je to zemlja koju sipamo i zašto ne smemo da je pritisnemo svom snagom.

DSC_8174

Moram vam priznati, pažljivo je pratio, što je za njega skoro neverovatno, inače mu je raspon pažnje kao kod ošamućenog komarca. Sam je sipao zemlju, utisnuo je i uredno stavljao jedno po jedno seme pored markera koje sam zabadala, zajedno smo zalili rad pomoću raspršivača i – za dalje je izgubio interesovanje. Ostao je još toliko da poubacuje kvadrate od jute u male plastične rasade, i odjurio da prekopava bašticu i prska zemlju iz svoje male kantice.

Sadnju preostalih paradajzića i Salvije sam sama obavila (nisam se mnogo žalila). Za koji dan ću mu pokazati šta se dešava.

U međuvremenu, Balavac radi ono što je i Pile radio – preuređuje mi kuhinju i vadi krpice iz kutije koje smo izvadili opet samo zbog njega. Već neko vreme pravi po tri-četiri-pet samostalnih koraka, ali je to daleko od hodanja. Gegavo teturanje da, ali ne baš hodanje. Međutim, to mu ne smeta da pokušava da se popne na svaku površinu na koju zamisli. Mušičav je i pokušava da nas vorta, ali na njegovu „nesreću“ lako ga je zasmejati pa onda znamo da nas samo muva jer nije po njegovom. Uporniji je od Pileta, tako da ne odustaje lako kad je nešto naumio, ali se ni ne ljuti ako mu ne uspe odmah. Samo nastavi da pokušava.

DSC_8205

Brata obožava. Obožava!! Svet prestane da postoji kad se veliki bata igra sa njim iako te igre nisu ni nežne ni pažljive. Ipak, kako raste baš brzo, ne sumnjam da će mu sve vratiti sa kamatom, i to uskoro.

Edit … pet dana kasnije.

Posledni lep dan ove nedelje. Iznela sam mu rasad na terasu da ga dočeka kad dođe iz vrtića – i naravno da se raspametio! Igrom slučaja, u gostima nam je bio i čika-Rade, vinogradar i dedin prijatelj iz mladićkih dana (recimo ovako, kad su počeli da se druže zvoncare još nisu ušle u modu) koji je bio glavni „krivac“ što smo mi uvek imali lepe ruže. Tako je čika-Rade bio prva publika za njegovu radost: „Čika-Rade, čika-Rade!!! Dođi da vidiš šta sam ja uradio!!“

DSC_8265

I itekako je uradio! Od čika-Radeta je dobio ohrabrujući klimoglav i poziv da dođe u vinograd da ga nauči kako se orezuje loza (čini mi se da je ustvari mislio na vino, ali sačekaću da vidim koliko grešim).

Mislim da je lepo ukačio da je stvorio nešto – ovako jasan ponos nisam kod njega do sada videla. Zadovoljstvo da, ali ovo je bio čist, neprskan ponos! A na njega ponosnog, ponosna i ja :)

divider