Nije kome je namenjeno i Kutija broj 4

Pile i ja smo u fazi ispipavanja teritorije, s tim da on ispipava a moja teritorija je slika i prilika onih test polja kuda se bacaju hidrogenske bombe i protiv-nešto-granate. Stvarno uglavnom imam osećaj kao da pijana i vezanih očiju vozim muscle car kroz minsko polje (inače nemam položeno, pa shvatate poentu). Znam da ispipava kako i koliko može, što mi ništa ne znači u tom momentu kad mislim da će glas da mi poprimi frenkvenciju koju samo psi mogu da čuju – ja govorim/pištim/gnjavim a on selektivno (ne)čuje i tako po vasceli dan. Onda izađemo napolje (u saobraćaj!!) i tek tada žurka počinje a mene je neko već dva puta provukao kroz iglene uši. I pljunuo pritom.

Svaki dan tako. Ili da se dopingujem nečim, ili da koristim preostalo vreme (kao noću, kad ceo svet spava, prim. prev.) da mu doakam, shvatim, razumem.

Dosadno mu je. Uglavnom. Ima tu i „kojegazdajasamgazda“ ali uglavnom mu je dosadno. U vrtiću malo šta rade, a i to što rade nije inspirativno i onda dođe kući i ja nisam inspirativna i lepo postanemo riba ili zmija koja grize sopstveni rep. Kiše idu, i da sa virtuelnog repa ne pređemo na odgrizanje glava, ja izvadim rezervne baterije i neki od planova iz Super sobice, sve smislim i spremim.

I tačno kada je kutija broj 4 došla na red, Koka je imala posla van kuće.

Desi se i to, zaređaju se radni dani i danas malo ko odbija posao, a kako nismo imuni na plate, ne odbih ga ni ja (sad moram da objasnim detetu šta tačno znači da „pare ne rastu na drveću“, kad sam se već izlanula a on pravi planove gde da zasadi to čuveno drvo).

Otišla sam i ostavila Pužu kratak spisak – zaista kratak- i spremnu gomilu. I tri puta podvučeno „Koristi fotoaparat!!, pa sad imate priču u slikama.

Ideja je bila da se iskoriste lutke iz četvrte kutije. Lutke su stare .. pa, recimo da su već u mojim prvim sećanjima, tako da je verovatno da su i starija od mene. Sumnjam da ih je bilo malko više, ali kroz tri selidbe i trideset i nešto godina – ko će ga više znati. Bolje da ne znam, možda mi se ne dopadne odgovor.

I tako lutke dođoše u restoran na ručak. Doneli smo „šporet“ od bake (rasturili smo mu onu kuhinju dok se ne zazeli ponovo), svo povrće koje smo pravili i dobavljali, Puž je od nečega napravio prodavnicu i igre su počele.

Šef kuhinje je išao u nabavku, koristio novac za plaćanje, kuvao i hranio svoje goste.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Balavac se, naravno, sam hranio. Nutritivne vrednosti 0 i težina novinskog papira, ali kome je to još bitno. Bar više ne grize kamenje s ulice (ne, nije šala/komika/tragedija).

DSC_0203

Za njega je bila izvučena cetka (cedilo) i iz bakinog i iz našeg špajza, dali smo mu one četkice za lule i nije dugo trajalo, ali bilo je fino.

Naravno, i Pile je morao da proba i, vala, baš se lepo zabavio. Mogli bi da isprobamo vez, kroz igru, iako tipujem da će igla da mu tu bude najzabavnija (u slučaju da želite ovo da isprobate, u pozamanterijama imate ogromne plastične igle, tupih vrhova i velikih ušica koje služe za pomoć pri pletenju – idealne su za malu decu).

Eto nama zabave za duge zimske večeri.

Advertisements

Kobajagi „prodanica“

Generalno, sve manje vremena imam za realizaciju planova, ali kako je noć duga (a balavac se drži ideje da nam ne da da spavamo) ništa me ne sprečava da planiram.
Jedino što ako, od mog planiranja do konačne realizacije, prođe isuviše vremena, počnem da naginjem ka megalomaniji .. Doduše, to mi se desi i ako se zaukam. Ne smatram to za lošu naviku, samo za izuzetno otežavajuću. Tako sam prostu igru prodavnice otežala, jer – a šta ćeš da radiš sa tim što si kupio?

Neko vreme me privlači paper mache ali nikad nisam ozbilno počela time da se zanimam. Imam ideje (o da, megalomanske – neko vreme obično znači da je dosta vetrova prohujalo i mnogo vode proteklo Dunavom) ali je sve ostalo u začetku i u obliku par glodarskih glavica. A kako mi od skora iskaču na stolu kad god se okrenem, valjda je jedna stvar vodila drugoj.

Papiromanija presenta!!!

DSC_7929

Pile voli prodanicu, odnosno prodavnicu. Fasciniran je što tamo ima svega i svi mu se ljubazno smeju i mislim da se oseća bitan kad uzme korpu i stavlja u nju ono što treba ili bar misli da treba. I tako sam rešila da mu napravim prodavnicu. Knjige su se preselile na druge knjige i tri police su bile sasvim dovoljne za sve što treba jednom domaćinstvu.

Korist je višestruka – polako ćemo učiti o novcu, još polaganije o matematici, nastavljamo sa radom na „svet oko mene“ jer mu treba predstaviti odakle dolaze te namirnice i na kraju šta se radi sa njima, a i dalje ću se truditi da fino balansiram sa predstavom o muško-ženskim poslovima.
Da podsetim – njih je trojica a ja se nikad nisam osećala kao Pepeljuga, pa bar ne ona romantična verzija. Poslovi su se uvek delili na „ko može“ a ne na „ko nosi suknju“, pošto je skoro nikad ne nosim i tu bi neko proplivao.

Sve je počelo od onog paper mache-a i šljiva.

Reciklirajte one JYSK-ove kataloge tako što ćete papiru grubo dati oblik, zatim papirnom trakom ga izlepiti ka malo konačnijem obliku da bi lepilom kao za tapete (ili čuveni Modge Podge koga nema kod nas, a i onako je preskup) i maramicama ili papirnim ručnicima lepo oblikovali šljive, kruške, kupus ili bananu.
Jedino je zelena salata šivena, po sredini, sa dva tri boda rukom. Ipak sam htela da ima slobodne listove ali ne i da ti listovi dobiju previše slobode i krenu da šetaju po kući.

 

Prvi je na redu za bojenje bio hleb. Iako je umetnički dojam 0, niko ga nije do sada zamenio za, recimo – bananu.

 

 

 

Ah, banana. I narandže, šljive i kruška. Listove lepo isecite od filca i zalepite pri vrhu.

 

 

 

 

 

Kelj mi je, lično, bilo najzanimljivije da radim. Tu sam se već opustila pa više uživala (i gledala „Bornov identitet“ po n-ti put) nego što sam se jedila što ne liči na pravi.

 

 

 

DSC_7948

Krompir, zelena salata, kupus, beli luk (koji povremeno nestaje sa lica zemlje i iskače kad mu se najmanje nadaš!), patlidžan, ljuta paprika „za Dedu“ i praziluk – zelena pijaca je baš zelenjava. Praziluk se pravi od papirnih ručnika koji se do pola oboje zeleno, a onda lepo urolaju i zalepe selotepom. Na kraj vežite malo rafije ili vunice, da dočarate korenčiće.

DSC_7943

 

 

Ko nema vremena, može i da kupi – „Bašta“ ima plastično-papirni program koji božanstveno izgleda. Otprilike 100 dinara po artiklu, ali prednost je što se ne kvari i balava deca ne mogu da ih žvaću i na kraju završe sa bojom na licu.
Ovo je vrlo sitno povrće na gomili, Tetkini štekovi za pitajboga zašto.

 

 

Piletina je, naravno, na meniju. Kost napravite od srolanog belog papira, a oko njega umotate gužvani braon papir.

DSC_7942

Ostaju vam još industrijski proizvodi. Neko vreme sakupljajte kojekakvu ambalažu od proizvoda koje koristite, uposlite malo i bake i komšije i eto. Ja sam ih još napunila plutenim čepovima koje je ujak skupljao, tako da imaju malu težinu i da se ne prevrću, ali bi i gužvani papir ili kese iz prodavnice uradile posao. Zalepite kutije i OBAVEZNO objasnite detetu da unutra NIJE plazma keks, iako vas neće poslušati nijednom i x puta će otvarati kutije.

DSC_7950

U kinder jaja možete staviti falš jaja (biće reči o ovome u drugom delu) ako vaše dete zna da ih otvori, ako ne – nikom ništa. Sladoled sam napravila od tankog sunđera koji ima da se kupi na metre, u koji sam zalepila štapić i obojila ga u braon flomasterom.

I eto. Prodavnica. Dva dana je stojala kod bake pa smo tamo imali i malu vagu sa tegovima, ali tamo nismo imali Balavca koji pokušava da njome mazi mačku – i vaga i tegovi su sad na sigurnom, a Piletu ću napraviti ovo:

90e5ea77b5ba717b7979f2f82d00d268

Fotografija preuzeta sa filthwizardry.com

Taman za papir-laku kategoriju.

Šargarepu sam potpuno zaboravila da napravim, ali to je divota posla – neki dobar, već gledan film, malo papira i lepka i vaša prodavnica ima mogućnost za rast i raznovrsnost.

Edit:

vaga

Napravila! Nažalost, nije tačna ali to bi stvaaarno bilo previše za noćne radove. Pripremila sam mu i novčanice, samo treba da se odštampaju i idemo u šoping!

 

nastaviće se…

divider