Školske užine po Kokoši

Ili u našem slučaju – doručak.

Stvarno sam bila uzbuđena zbog njegove školske užine, kako ću ja to lepo spremati i aranžirati, a on sa uživanjem jesti…

Aha, kako da ne.

Mislim da mi je bio pun kufer svega već druge nedelje. Treba usaglasiti tih 15 minuta velikog odmora što imaju na raspolaganju, koji se pretvore u 7 – pošto sile nema da prestane da priča sa drugarima dovoljno dugo da bi jeo – sa namirnicama koje imam u kući i agregatnim stanjem u kojem su a da su podesne za jelo na nogama, pošto u školi nemaju kantinu ili neko mesto za jelo.

Ima tu puno balansiranja. Sad shvatam zašto se roditelji hvataju za kroasane ili pice ispred škole.

Ali – trud (tvrdoglavost) ispred svega, pa isplatiće se jednog dana.

Već mnogo ranije sam kojekuda nabavila malene plastične kutijice i par od njih čak i staju u Piletovu kutiju za užinu. Doručak kod kuće pre škole smo praktikovali prve nedelje, dok sam bila na godišnjem, ali sad je skoro pa nemoguće ustati – pa puta tri, obući se pa puta tri, oprati zube pa puta tri … sve tako tri puta, što moram ja za sebe da obavim pre posla pa moram da ponovim i sa njima dvojicom, i to sve u sat vremena koliko imamo na raspolaganju od ustajanja do izlaska iz kuće.

Da, mogla bih da ustanem još ranije, ali onda ne znam što bih uopšte išla u krevet – 5:45 je i ovako rano, čak i za kokoške.

Elem, trudim se da su mu užine raznovrsne. Ili bar da se ukusi razlikuju ako već zaglavi sa sendvičem par dana uzastopce. Ponekad mu spakujem i neki slatkiš, čisto da mu začinim dan, ali generalno se trudim da dobije nešto konkretno i nešto voća.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

Jednom sam mu ubacila voćni jogurt – to više neću ponoviti, Puž je celo popodne strugao ostatke iz torbe. Čim prestane da prosipa kao da seje planiram da mu pakujem naš domaći musli sa jogurtom. Heljda u zrnu takođe, to nam je inače redovni doručak bar jednom nedeljno.

Jednom je nosio picu od prethodne večere – ako je domaća, može, u suprotnom vam ne savetujem, ukusna je koliko i kutija od cipela.

Homemade mini pice od jogurta – koje inače imam u zamrzivaču već gotove – savršeno upadaju u brzinsku postavu, treba ih samo podgrejati, a budu mekane čak i kad su hladne.

Našla sam raznorazne recepte online, i sve to jeste lepo i nije komplikovano ako dete ima gde da sedne i jede kao normalan svet. Kod nas je sve na brzaka, pa i školska užina.

Ako imate neke predloge (još bolje bi bilo da su za pripremu veče pre, jerbo ne-mogu-da-ustajem-u-5!!), šaljite.

Dobre stvari možete naći na Momables i na Mind Over Munch, koji uglavnom gledam preko Youtube kanala, kao i na raznoraznim blogovima ako ukucate pravi set reči.

Ako sumiram sve – naravno da je komplikovano kad sam ga ja zakomplikovala, ali jeste bolje od kroasan-pizza-čips varijanti – zdravije je, dugoročno bolje i on voli. On baš voli što ga iznenađujem. Voli što može da podeli sa drugarima koji svoju užinu nisu poneli, pa mogu zajedno da grickaju nar koji „nikad“ nisu jeli (batafkors) i da zajedno opanjkavaju moje mafine bez šećera.

A ja se pravim kao da ne znam …

 

Kako mali Perica zamislja fiestu

Mali Perica svašta zamišlja, ali da li je to baš tako – reći ću vam kad se vratim s puta iz Meksika. Jednog dana. Za sada, fiesta u mojoj glavi izgleda manje-više ovako.

Rešila sam da, od ove godine, sve „žurke“ u mojoj organizaciji (ili bar ako imam većinsku kontrolu – ako ću da se ubijem od posla, onda makar da budem zadovoljna) budu tematske. Tako je lakše. A i to znači da nismo zaglavili sa roštiljem i paprikašem na smenu, nego ćemo makar stomakom otputovati u neku novu zemlju.

Pužev rođendan je bio prava prilika za to! Neobično spremno je prihvatio tu ideju, učestvovao je ravnopravno u svemu, od pripreme do realizacije i na kraju i u slavlju. Kako vidim – pun pogodak!

Par nedelja biran meni je na kraju izgledao ovako:

Aperitiv – Margarite.

Ta nisam mogla da odolim! Prvo, nisam ih nikad pila, drugo – pa čime bolje početi proslavu nego sa napitkom koji nosi tako veselo ime!

Izvukla sam par recepata sa neta – odabrani možete naći ovde. Ipak, u poslednjem momentu je uskočio moj brat (po trenutnoj vokaciji barmen) tako da do kraja ne znam šta je i kako je pravio, ali je bilo doooobro. Svi su bili i više nego zainteresovani da probaju i Tequilu i Margarite, i to više od jednom :)

Predjelo – gvakamole, salsa i tortilja-čips u dva ukusa – paprika i običan, i kuvan mlad kukuruz.

Čips je kupljen, od sve želje da ga napravim sama (generalno, to je tortilja sečena na trouglove pa ispečena, nije neka nauka) shvatila sam da bi to bio prevelik zalogaj, pa smo dilemu rešili sa par kesica kupovnog čipsa. Dobavljač –  Rodić.

Salsa je takođe kupovna, mada jesam izvukla nekoliko lakih recepata. Ipak, vremena nisam uspela da napabirčim, pa sam si ovoliko olakšala.

Gvakamole su home made. Majin odokativni recept je glasio „Paaaa… samelješ u blenderu praziluk, samo beli deo. Izgnječi avokado, recimo tri komada, ja ostavim grudvice. Dodaj i ljušten paradajz, bez semenki, ja njega pustim u blender na pulse. I pešun, ja ne volim korijander. Dodaj i sok od limete. A možeš i sir. I puter. I mleko. Ali ja ne dodajem.“
Pa nisam ni ja. Koliko god da ne volim odokativne recepte, ovo je lako za napraviti pošto ne možete pogrešiti, te se nisam sekirala mnogo. A i već sam ga jela kod Maje, pa sam znala kakav je cilj.

Kuvani kukuruz … Ne znam šta da reknem. Ja ga ne volim. Ozbiljno, nikada i nisam. Ali moja deca ga vole, kao i ostatak familije pa se sprema kod nas.

Moja mama ga kuva u blago posoljenoj vodi.

Mi smo ga kuvali tako što smo u provrelu vodu dodali 2 kašike šećera i 1 kašiku limunovog soka, pa tek onda mlad kukuruz koji se kuvao deset minuta pre nego što smo šporet isključili i ostavili ga u toj vreloj vodi. Bio je taman skuvan! ni previse ni premalo. Čujem da dodaju komadić putera preko, ali nisam htela da eksperimentišem više.

Sve u svemu – pojelo se i kupovno i domaće. Kupovno ljuto, domaće blago a intrigantno – ipak su tu novi ukusi u pitanju. I uspelo je – vidim da će gvakamole redovnije da se pojavljuju kod nas na meniju.

 Glavno jelo: Fajitas i Tacosi.

Prvo – sela sam da vidim šta Dr Google kaže na tu temu. Da vas ne lažem, do pre pet dana meni je sve to bilo tortilja. A onda sam našla ovaj sajt, koji baš lepo objašnjava gde su te finese koje čine razliku.

Fajite (Fahite – žao mi je, ne znam kako se piše ili čita, slobodno me ispravite) nema na fotkama, ali kojom brzinom je nestala nije ni čudo. Recept možete naći ovde, iako smo napravili malu izmenu – Fiesta Taco Seasoning Mix, koji smo koristili i za Tacos, je izuzetno ljuta mešavina, pa kako bismo i ne-ljubiteljima hrane koja prži dušu pružili šansu, piletinu smo začinili solju i biberom (i ništa drugo joj nije ni trebalo!).

Tacos smo već pravili po receptu. Inače nisam ljubitelj ljute hrane, ali ovo nije peklo usne ili usnu duplju (kao što naša hrana zna da radi) nego zadnji deo grla i to u dovoljnoj meri da ne smeta da osetite ostale ukuse. Tu verovatno kumuje i činjenica da smo stavili četvrtinu predviđene smese, hrabro rešivši da ipak ne pratimo recept slepo. Ako je ovo stvarno originalan meksički recept, Meksikanci mogu da jedu lavu i da im ne smeta, ono je nama sa trećinom smese bilo taman, sa punom ne bi ostali živi.

Tortilje. Eh, tortilje. Upustila sam se u pravljenje domaćih tortilji,  i to u kukuruznoj i pšeničnoj varijanti.

Pšenična varijanta je preuzeta odavde (i stvarno su divne!):

:175gr brašna
::1/4 kašičice soli
::: 1 kašičica praška za pecivo
:::: 1/4 masti (iako je u originalu nešto drugo)
::::: oko deci vruće vode, ali se dodaje malo-po-malo
Izađe od 8 do 10 tortilji

Svi suvi sastojci se izmešaju, pa se dodaje mast dok se ne dobije smesa nalik sredini hleba. Kad se sve mrvice usitne, dodaje se malo-po-malo vode. Ostaviti testo (pokriveno) 10-15 minuta da odmori. Podeliti ga na 8-10 komada i svaki razviti baš tanko, dodajući brašna da se ne lepi. Otresti brašno i peći na baš zagrejanom tučanom tiganju po minut-dva sa svake strane. Ispečene držati pokrivene, da bi ostale mekane.

Recept za kukuruzne tortilje možete preuzeti ovde. Ja sam ih, dodatno, savijala preko rešetke za rernu da bih napravila „džepove“ za takose. Od svega, Pile je preferirao kukuruzne tortilje i fahite, sa svežim sirom i zelenom salatom kao dodacima. Balavac je preferirao šta god da smo spustili pred njega (stvarno sam zahvalna što nisu probirljivi).

Od dodataka smo poslužili zelenu salatu, crveni pasulj, Picco de Galo salsu, neobični ukiseljeni crveni luk (koji je za malo pobrao stojeće ovacije), gaudu i svežu papriku na trake, sečen paradajz i  sir lokalnog proizvođača za koji smo mislili da će svojom svežinom i kiselošću savršeno da dopuni (i neutrališe) meksičku hranu. Ispalo je da smo bili potpuno u pravu.

Za desert sam pravila sladoled tortu, po slavljenikovoj želji.

Iskreno, pravim je jednom godišnje, samo na njegov rođendan pošto zahteva malo vremena, iako ne i nešto truda.

Churos nisam stigla da napravim, i jako žalim zbog toga. Htela sam ceo doživljaj da zaokružim sa pravim meksičkim desertom, ali snage nije preteklo. Naime, u svim filmovima i emisijama, proširene porodice zajedno prave ovakve večere – nije idila nego potreba! Ništa ovo nije teško za praviti, naprotiv vrlo je lako, ali ima hiljadu sitnih delova koji čine jedno jelo i za svako ako odvojiš po pet minuta – prođe dan. Ovako, kad vas ima više, za sat ste sve obavili i možete zajedno i da uživate. Ovo ne znači da ću odustati, deluje mi ukusno, pa sam već smislila gde ću da ga „umetnem“.

I za kraj, ali neizostavno – dekoracija.

Obrve i odeća u pokušaju stila Fride Kalo i meksičke zastavice, koje se extra brzo prave (a pužu i meni prelazi u naviku da se veče pre opuštamo praveći dekokoraciju), i ugođaj je potpun. Iskoristili smo lampione od bakine zabave (i dodali još po koji nov, ne mogu da im odolim).

Puno recepata možete naći i ovde. Treba samo da zapamtite par pravila i sa ostatkom naprosto da poludite – hrana se kombinuje prema ukusu onog ko konzumira, tako da svi mogu da odu kući potpuno ubeđeni da su jeli hranu koju nije jeo onaj ko je sedeo pored.

Slavljenik je zadovoljan. Ako je on – i ja sam. Do sledeće žurke (neko puni 4 godine. 4!!!!) imam tri ipo meseca, taman da se sastavimo sa svim planovima. Dotle, ovu meksičku večeru ću uvrstiti u Avanturistički Pasoš, koji se već dugo gnjezdi kao ideja u mojoj glavi.

Slavljenje porodice

Ne smatram sebe sentimentalistom, mada jesam tu i tamo sklona klišeima (pa od nečeg mora da se boluje, ne?), međutim, neopisivo sam njanjava kad se radi o porodičnim slavljima. Ma, tada mi ni Hallmark-ove čestitke nisu ravne! Tu, naravno, ubrajam i Novu godinu, Božić i Uskrs, pošto ih ne vezujem za crkvene običaje nego za odnose između ljudi.

Božiće i Uskrse (množina, pošto se kod nas obeležavaju i pravoslavni i katolički) još uvek lepo proslavimo, uz dekoracije i dobru klopu, u porodičnom krugu. Nažalost, Novu godinu je neko uspeo da mi u*ere, da prostite moj Klačanski. Nadam se da će me to defetističko osećanje proći do sledeće, ali kako gorak ukus razočarenja teško spada s duše, male su nade. Volela bih, zbog njih dvojice. Pile se sada toliko oduševljava svačijim rođendanom i svakim slavljem da bih bila baš loša osoba kad mu ne bih još par godina održavala taj duh.

Da ne mračim – leto je kod nas rezervisano za rođendane. Od aprila do septembra smo bukirani i to sa po dva u istom mesecu – šta da mu radimo kad nas ima mnogo! Prosek kvarimo ujak, Pile i ja kao zimska deca, ali to su samo izazovi više, ne i nepremostive prepreke. Volim sve oko rođendana, volim što se posebno obeležava dan kada je jedna osoba došla na svet, a u stvari slave ga svi oko nje iz zahvalnosti što je rođena. Zar ima lepši način da se zahvališ nebesima što je neko ušao u tvoj život?

I onda, za tu posebnu osobu se potrudiš. Oko dekoracije koju svi vide samo kad dođu, cveća koje se skoro odmah skrajne jer smeta na malim stolovima i na kraju klope, koja nestane brzinom svetlosti. Ali znate šta? Drugačije i ne treba da bude.

Da, ovo će biti post o receptima. Ispravka – isprobanim i visokoocenjenim receptima, ali namenski birani za zabave. Za dve godine mog bitisanja na WordPress-u, virtuelno vas častim sjajnom žurkom.

Prvi na udaru je Mille Feuille – mozak na godišnjem ga je nazvao Mile Fijori, a inače se čita Mil Fej. Deda je imao tu čast da ga ponudi svojim gostima.

Prvo predstavljanje je bilo od strane Maje i restorana „Zak“ – ona je neumorno pričala o njemu kao o savršenstvu, tako da nije bilo reči o tome da se proba nešto drugo! Sumnjam da krišom dolazi u NS samo zbog njega. Eh, šta je ljubav …
Recept sam uzela sa ovog sajta i neznatno sam ga izmenila – dodala sam malko blago umućene slatke pavlake i pravila sam individualne porcije, pošto sam na više mesta našla informaciju da ne podnosi najbolje sečenje.

Moje fotografije, naravno, nećete videti, nije stiglo do fotkanja – gosti su navalili svim snagama, ali mogu vam reći da – bez lažne skromnosti – izgleda kao na ovoj fotogafiji, toliko je lagan za baratanje. Ukus je božanstven, skoro kao najkremastija krempita sa osvežavajućim naletima jagoda! Pravi se superbrzo i kako sam već tri puta prosledila recept, veoma visoko se kotira i kod drugih.
Pošto jagoda skoro da nema više, isprobaćemo i malinastu varijantu, kad već imam prinos od skoro pola kilograma dnevno (moram da se hvalim, obožavam naše maline)!

Drugo i treće na listi su, u stvari, pića. Tačnije limunada.

Treba vam dva limuna i dve limete, sa dve kašike šećera i nepunom litrom vode. Naravno, unutra dodajete par listića mente (u slučaju da nije dovoljno osvežavajuće) i par kolutova i limete i limuna. Zaista prija na ove skoro-pa-tropske temperature, pogotovo ako je dobro rashlađeno.

Breskvasta limunada je baš to što joj ime kaže, nema iznenađenja, sem ukusa koji vam prosto eksplodira u ustima!
Treba vam litra vode, 90 gr šećera, 3 breskve, 3 veća limuna i sveža menta.
Stavite vodu i šećer da prokuvaju, pa dodajte mentu i oguljene i na kockice isečene breskve. Neka kuvaju taman dok ne omekane. Ohladite sve tako što ćete serpu staviti u hladnu vodu, pa kad se ohladi procedite i proceđeno izmiksajte štapnim mikserom. Dodajte sok od limuna, sve promešajte pa spojite sa vodom u kojoj se kuvalo. Dodajte breskve isečene na kriške i listove mente.

Obe limunade sam sipala u flaše širokog grla – izgleda zaista primamljivo, ne?

(psssst, iako su sjajne ovakve, obe limunade prosto vape za votkom ili džinom)

Sledeće vam nudim predjelo – obrnula sam redosled, iako su za bruskete gosti izjavili da sam mogla samo njih i da ponudim.

Bruskete sa piletinom pravite tako što belo meso isecete na pola po debljini, svako parče istanjite tučkom, pobiberite, posolite i pospete origanom. Pržite na maslinovom ulju dok blago ne porumeni sa obe strane. Meso ostavite sa strane da odmori.
U istom tiganju izdinstate crvenu papriku sečenu na trake, dok ne bude mekana i ne pusti svoje ulje. Zatim nju izvadite i u istom tiganju (koja ušteda, jel?) dinstate luk sečen na rebarca ili kolutove, ali na baš tihoj vatri. Kad se zastakli, dodajte prstohvat soli, pa kašičicu šecera. Nastavite da dinstate bar 20 minuta povremeno mešajući, tako da se luk karmelizira.

Meso isecite na tanke i male trakice ili na kockice, spojite jen’+dva+tri, dodajte origano i mrvljenu fetu.

Baget isecite na parčice, svaku stranu premažite maslinovim uljem i izgrilujte obe strane. Na svako parče stavite malo smese i služite – toplo, hladno, kako vam je volja. Dok ne probate nećete mi verovati koliko je dobro.

Isti baget će vam poslužiti i za ovo – tu je original recept. U mojoj izvedbi, našla sam u lokalnoj prodavnici mlečnih proizvoda mladi, kremasti sir koji je bio predivan u kombinaciji sa hrskavim bagetom i slatkim breskvama i on je zamenio riccotu koju svi spominju u svim receptima.

 

Na kraju vam ostaje dekoracija.

Misli globalno, deluj lokalno – makar koliko si u mogućnosti.
Volim male domaće proizvođače, i proizvodi su sjajni i drago mi je što dajem svoj doprinos da ne izumru u korist hiper-mega-giga-supermarketa. U to spada i cveće – moj najnoviji „drug“ ima oko 70 godina i izgleda kao deda Deda Mraza. Neverovatno je ljubazan i ne, neću se zavaravati da iz ljubavi prodaje ruže na pijaci u sedmoj deceniji života.
Ruže su baštenske – to znači sa svim trnjem, ponekom laticom koje je gricnula neka gusenica i u svim stadijumima otvorenosti cveta. Ali to samo znači da ćete moći sami sebi napraviti buket po želji – što kod mene znači domaću cottage-french-opuštenu varijantu.

Naravno, tu je bila i torta (za koju smo ustanovili da je pravim punih 20 godina i obavezno za bakin rođendan), ali i sladoled sa wannabe kornetima, čiji recept ćete dobiti sledećom prilikom, iako sam zaista nadmašila sve ranije pokušaje.

Sledeće porodično okupljanje je za mesec ipo dana – u glavi mi se vrzma tema Meksikana. Slobodno dajte ideje i recepte, fiesta čeka!

Little Chef – iliti mala mirođija u svakom šejku

Maturski ispit, april 2015, pitanje iz opšte kulture.

„Šta najmanje treba da je zastupljeno u ishrani?“

a) voće     b) povrće     c) masti     d) žitarice

Koji bi vaš odgovor bio?

Zašto?

Jeste li sigurni u njega?

Tokom godina sam bila prinuđena da svoja ubeđenja pojedem, da tako kažem. Moj organizam se menjao a sa njim i prehrambene navike, pa kad sam dobila decu čvrsto sam rešila da, ako već treba da im mic-po-mic uvodim hranu, onda ću to da radim kako treba i sa znanjem ZAŠTO to treba raditi. Ne pristajem na manje i neću se tvrdoglavo držati naše pedijatrice ili baka/mama/tetka saveta koje su svoju decu podigle i odhranile pre mnooooogo godina kada su važila drugačija pravila. Idem tom logikom da je medicina napredovala, pa je valjda i nutricionizam uhvatio korak sa starijom sestrom.

Da odmah priznam – nisam fanatik za zdravom&organskom hranom. Volela bih da mogu bar onaj organski deo finansijski da izdržim, ali kad već ne mogu, deci ću dati second best – domaće, kuvane obroke koji se nisu kuvali satima da pobiju svaki mikron vitamina, sveže voće i povrće kad god je to moguće i apsolutno odsustvo grickalica i kupovnih sokića. Naravno, idemo na rođendane, tetka ih ponekad gaji i uvek ćemo ih naći u gostima, ali kod nas neće postojati kao opcija. Jednostavno, ne verujemo u njih.

Hoćeš nešto da grickaš? Da vidimo … bademi, orasi, suvo grožđe, lešnici, sveže voće, domaći kolači ili milk-shake. Ranije smo držali „Basket“ speltine štapiće kao retku zdravu kupovnu opciju, ali nekako su pali u drugi plan pošto ih koristimo samo kad smo napolju u vreme užine i oduševljeno priznajem da Pile rado gricka i bademe i glocka jabuku i pored Basket štapića. Tu mi je od pomoći i torbica za užinu.

Savršene su za mešano suvo voće, koristila sam ih i kao trudnica i sad kao mama – ovo mi je i lepše i zdravije i praktičnije od „Plazme“.
Naravno, Pile je na mamu, guzicu bi prodao za slatkiše, pa kako se trudim da kontrolišem njegov unos šećera tako ustvari kontrolišem i sebe.

A-ha! reći ćete, ne laje kera sela radi!

Pa i ne i da. Smatram da je moje da mu pokažem da postoji ukusnija alternativa, da investira u sebe ako nauči da kuva ali da mora da zna i kako i zašto se nešto radi, inače je kuvanje propala investicija.
Ako pri tom i sebe lišim jafe ili milke .. I nije neka šteta.

Daklem, kuvati s decom – za ili protiv?

Za –

Prvo, potpomaže zdravlje i zdravije – deca se uče pravilnoj prehrani i postavljaju se (zdrave) osnove za buduće prehrambene navike.
Uvek se setim svih onih emisija gde se prate porodične navike i svaki put se blago užasnem zašto roditelji misle da, ako su dali pomfrit, time su i podmirili detetove potrebe za povrćem i vitaminima.

Drugo, pored kuvanja, deca uče i mnogo šta drugo – matematiku (vaganje, grami i kilogrami, mililitiri i decilitri, množenje i deljenje – osnovci bi više voleli matematiku da im daju ovakvu praksu!), čitanje, hemiju (znate li zašto kvasac narasta?) i kulturu – uz hranu deci ponuditi i zanimljivosti o zemlji iz koje jelo ili sastojak potiče, a možemo zajedno i da savladamo strah od novog i nepoznatog. Uz mirise ponuditi im i avanturu – ješćemo štapićima za niskim stolom kao u Japanu ili ponećemo špagete u vinograd i naučiti neke italijanske reči!
Moje prvo saznjanje o geografiji krenulo je od – pice. Tata je objašnjavao odakle ona potiče i kako Italija ima divan oblik čizme (sve uz crtanje po salvetama). Mislim da sam imala 5 ili 6 godina, i godinama kasnije sam buljila u atlas tražeći još neki komadić sveta koji ima neki poznat oblik.

Treće – retko koje dete ne birka hranu. U manjoj ili većoj meri svi smo mi probirljivci, ali negde je neko je utvrdio da su deca koja pripremaju obroke sa roditeljima manje izbirljiva od dece koja hranu vide samo kao gotov proizvod na tanjiru ispred sebe. Ako  dotaknu, omirišu i vide šargarepu prvo u izvornom obliku umesto kao kašu u ćušpajzu gde je bljakav i oblik ali i boja… Pa, sve onda postane mnogo manje bljakavo. Pun pogodak bi bio da zajedno sa detetom gajimo tu šargarepu, ali retko ko će se usuditi na to.

Četvrto – moje dete mene uči strpljenju. Da moram lagano da mislim i lagano da radim. Da nije smak sveta ako se prospe, razbije, pomeša. Da se sve može sakupiti i obrisati i da jedno jaje nije vredno loših emocija. Da je maher da me zasmeje sa „Ju, prosuo sam. Ali NIJE strašno!“ tik pre nego što pređem point of no return da dobijem slomživ.
I da ću mnogo više kalorija sagoreti ribajući kuhinju nego negde drugde :)

Protiv –

Sem tog ribanja kuhinje – nijedan nije vredan pomena. A kuhinja svakako mora da se riba, pa ću ovaj argument precrtati.

E sad, u nastavku našeg odrastanja i osamostaljivanja s ponosom vam predstavljamo „Milke sake“ – pogađate, š nam je i dalje problem.
Od kad su jagode otvorile sezonu, mi imamo novu omiljenu užinu. Banane, jagode, jogurt ili mileram, malo mleka i blender i magija malog šefa može da počne.

Zaista sve sam radi, od seckanja voća do sipanja mleka, moje je samo da operem voće i blender.

Moraćemo uskoro da organizujemo jedno kulinarsko putovanje – Španija, Italija, Engleska, Meksiko? Imate li neke predloge za lako pripremljenu hranu tipičnu za neku zemlju?