Ničim izazvano – prvo kampovanje!

Ok, daleko je to od pravog kampovanja, ali kad ste mali i željni, ama baš svako dizanje šatora predstavlja kampovanje. Nama je to, recimo, bio matori narandžasti čehoslovački šator koga su moji izvlačili samo kad smo išli na prvomajski uranak na Venac, a i njega smo nosili pošto je svu tu decu negde trebalo smestiti na popodnevnu dremku.

Onda smo malo poodrasli pa se nekim čudom priključili Odredu Izviđača (a? koliko izviđača znate?) i iz prve ruke videli i na svojoj koži osetili čari spavanja u šatoru. I dan-danas tvrdim da nikad nisam lepše spavala do u šatoru dok pada kiša.

Povod je – pa u stvari nema povoda. Bar ne nekog valjanog. Svake godine, negde od kraja jula do sredine avgusta pored Zemlje prolazi meteorski roj koji pripada kometi Svift-Tatl. Taj roj je ostao stabilan tokom vekova zbog nekih (meni nepoznatih) prirodnih pojava, pa je i predvidiv, tako da znamo kada će i gde će se desiti. Prilikom prolaska pored zemlje deo roja prolazi i kroz našu atmosferu i tako postaje prelepo vidljiv – odnosno bio bi da baš tih dana mesec ne pokazuje svoj puni sjaj. Ove godine nas je još zakačio i „Super-mesec“ koji je bio 14% blizi nego inače i to je jedan od razloga zašto smo slabo ili nismo uopšte videli kišu meteora. Ali nije da nismo pokušali. Tako smo sklopili dva lepa i smislili kampovanje dok „pecamo“ meteore.

Pozajmili smo od tetke Quetchua šator, jedan od onih što ih baciš pa se (skoro) sami otvore – idealan za ta brzinska i kratka kampovanja. Ako idete negde na spavanje ili na neko mnogo manje „civilizovano“ mesto od dvorišta, nemojte se baktati sa ovim – investirajte u jedan dobar šator. Uz malo brige trajaće vam dugo, dovoljno da vam ne zatreba nijedan više.
Elem, dete smo okupali, i na njegovo veliko iznenađenje ponovo obuli u štrapac-patike. Pokupili šator, vreće, foto-aparat i podmetače i zaputili se na Manji Travnjak Bakinog Dvorišta.

 

 

 

 

 

Kunem se da veći osmeh nisam videla!

Pričali smo priče, svetleli unaokolo baterijskom lampom koju nam je (ne manje) oduševljeni Deda doneo, gledali zvezde i uživali u svežem vazduhu. I izbegavali mačku koja je bila uzbuđena koliko i mi, nije prestajala da nam skače po šatoru, glavama i leđima. Čak je ima i na svakoj fotografiji, a inače nije fan fotografisanja.
Na kraju smo party-pooper (Bratac) i ja otišli jer ako NEKO ne dobije svojih 10 sati sna bude VEOMA glasan i njanjav a njih dvojica su ostali na malo muškog druženja.
Utrčali su u kuću posle pola sata, uz „Mama, mi ćemo ipak da spavamo u NAŠEM krevetu sa NAŠIM medom!“.
Ako, ima vremena. Verujem da ćemo ovo da ponovimo, ako ništa drugo sledećeg avgusta će nas opet čekati zvezde.

Naše prvo more – deo I

Na plavome morskom žalu
gdje ćarlija vjetrić mio,
plavušu sam bajnu snio:
o kako sam sretan bio!

 

E cele nedelje sam mu ovo pevala.

Nažalost, situejšn je takva da moja deca neće skoro videti more. A to me dovodi do problema – aman kako da trogodišnjaku objasnim šta je more??!
Dala sam sve od sebe, pa ako ikada bude ronio bar će znati kako se koji stanovnik mora zove :)

Kao najlakše i najlepše – morska kutija.

Školjke smo dobili prošle godine od drugara Franeta – i veliko mu hvala na ovome. Morska zvezda, nažalost, nije preživela putovanje iz Splita ali snašli smo se i sa kopijom iz pet-shopa. Dete prosto obožava zvezde pa je tu palo objašnjavanje da zvezde ima na nebu ali i u moru i da se one zovu Morske Zvezde, pa da i ježeva ima u moru i da se zovu Morski Ježevi .. i shvatate. Vidim da ga je malko zbunilo, posebno kad sam uzela jednu lepu malu školjkicu.
„Jel’ ti liči na uvo? E, ona se zove Petrovo uvo!“
„Nije!!“ (sad smo i u Nije fazi).
„Kako nije? Vidiš, baš ima oblik uveta, jel’ da liči na moje uvo?“
„Nije!“
Dobro. Ajd, ostavila sam ga sa tim ubeđenjem, ali vidim da ju je upadljivo izbegavao do kraja igranja.
Pokazala sam mu da školjka ima ponekad dva dela i da se otvara i zatvara, da u nekim školjkicama žive mali račići i da je to njihova kuća, pa kad je prerastu neki odu da traže drugu kuću a da neke školjke žive na stenju i kamenju .. I da Morski Jež ima jako puno bodlji da se brani! Ma ama baš sve što sam mogla da se setim o moru i njegovim stanovnicima.

Naravno, njemu je gušt bio da sipa i presipa sitan pesak, pa su se u „moru“ uskoro našli i autići pored kašika, činijica i poklopaca.

Odlučila sam da više sličnih aktivnosti uobličim na kraju u jedno delo (o njemu na kraju) tako da smo za prvo umetničko delo izabrali – Meduzu. Ja sam nacrtala na papiru telo i isekla tako da on gleda kako se seče (prvi blizak susret s makazama), zatim ih je bojio prstima i lepio pipke  koje sam isekla od kese. Ovo mu je drugi kontakt s lepkom i pošto je providan, vidim da dete ne shvata gde i šta se radi, pa ako znate za lepak za papir u boji – javite mi. Ovaj i nije dovoljno lepljiv da bi Pile shvatio šta-ko-i-gde ili me opet zeza. Kod njega je sve moguće.

  Onda smo malo pecali. Ribice i štap su mojih ruku delo i on stvarno uživa u njima. Čak smo ih napravili u dve varijante pa poklonili drugarima – i njima se dopadaju, pa sam odlučila da ih napravim i za naš prvi giveaway ali otom-potom, kad dodje na red.

 

 

 

 

Sledeći dan smo crtali, bojili i sekli ribe. Dobio je dečije makaze i bio strašno uvređen jer su dečije – on bi velike! Na kraju je Baka izvukla odnekud male ali oštre makazice koje idu u kompletu za šivenje (ono što se kod kineza kupuje za džabaka i makaze traju dok neko ne kine u njih) pa je seckao, seckao, seckao .. I seckao. Tu smo skrenuli s teme mora pošto sam morala da mu objasnim da papir je previše dragocen da bi mogao da ga zasečeš jednom i baciš u kantu (neke sklonosti, tipa spremanja za sobom, je pokupio od mene. Ne voli neuredno ali se trudi da nered napravi.).

Sa neta sam pokupila dosta morskih tema. Između ostalog, crtež na kojoj se nalazi sve ono o čemu smo pričali proteklih dana i ono o čemu ćemo pričati ili se igrati. Odnela sam je u obližnju štampariju i tamo su je odštampali na muflonu. Isekla sam je i zalepila na štapiće, one što dr koristi za pregled grla. Sve u svemu, baš ga je zaintrigirala – prvo ima sve te živuljke po sebi (a koje nisu sa farme!) a drugo ima i brojeve po sebi! Već neko vreme brojimo sve i svašta, od stepenica koje pređemo xxxx puta u toku dana do omiljenih pesmica s brojevima. I tako je on slagao prvo kao slagalicu a onda po brojevima .. I zna, neke brojeve bolje a neke lošije, ali zna.

U istoj štampariji su mi uradili i Memori kartice sa morskom tematikom, samo što su je odštampali na 300 gramskom papiru, tako da su otpornije na dečije habanje.

Počeli smo sa tri para a završili sa šest parova. Ovu igru se trudim da ne forsiram, čim pokaže znake zamora ja je pokupim. Btw – tata i on su došli do nerešenog rezultata :o)

Spremila sam mu još igrica, ali to ostavljamo za narednu nedelju. Za sada neka gustira ovo.