Srećan ti rođendan, žele bube i ptice ili DIY poklončić za divnu drugaricu.

Ideju sam dobila dosta davno, videvši u radnji čarapice na bubamare sa malom lupom zakačenom za njih, ali – naravno – vremena nikad za realizaciju. Doduše, mislim da su se sad sve zvezde poklopile, verovatno joj se ne bi dopalo da je kutiju dobila ranije.

I ne, deca ovde nisu pomagala. Neko boji bojanke za odrasle da bi se opustio, neko štrika a ja seckam i lepkam. Uvek sam volela kad ispod mojih prstiju izlaze stvari koje kao da se nižu jedna na drugu, poput mokrog peska kad ga sipkate kroz prste da bi napravili kulu višlju od prethodne. Probala sam i bojanke i štrikanje i svašta nešto što nije za javnost – za mene je ovo pun pogodak!

Trebaju vam bube, bubice, pauci i ostali insekti, veštačko, homemade ili pravo cveće, parčići drveta, malo filca u boji, makaze i lepak, i sve između što bi moglo da postane jedna mala bašta kad poraste.

wp_20160617_23_39_23_pro

Pravo mesto za nabavku je „Univerzal“ za filc i deko gumu, „Bašta“ za živuljke i „Bajkolino“ za insekte. Ja sam (filcanu) travu i vodu zalepila na stirodur, tako da mogu da se ubodu cvetovi koji stoje i pečurke na žicu te slavljenica može sama da aranžira baštu kako joj se već dopada. Tu su se i našle čarapice s lupicom s početka priče – malom istraživaču treba i lupa, ne?

Sve je to napravljeno tako da stane u kutiju, pa posle igranjca može i da se skloni. Praktični do kraja, ako može.

Na istu temu, deca su sama pravila sebi bašticu – nismo koristili filc nego bojice i papir, ali smo detaljno presli sve bube i bubice koje imamo u posedu: koliko nogu pauk ima a koliko druge bube, kako gusenica postaje leptir (da, izbunarili smo i gusenicu-igračku! sjajna je!!), kako skakavac skače, zašto Bogomoljka ima to ime i slagali smo bubamare u neverovatne kolone. Dve lupe su bile itekako upotrebljavane, a Pile je, radi boljeg uvida, ponovo dobio i igračku iz Kovčega s Blagom (u prevodu, tamo gde Mama sakriva sve dobre stvari).

wp_20161017_19_03_54_pro wp_20161017_19_09_12_rich
Trenutno mu je to omiljena igračka, a i meni. Rekla sam mu da ne treba da se plaši buba, pošto se verovatno one nas više plaše, i ne, neće ga napasti dok ne gleda. Kad je pogledao kroz stakalce koje projektuje kako one vide – razumeo je. Sad bar nema napad panike kad vidi bubu, iako nije baš načisto s njima. Recimo od muve hoće da se rasplače ali bez problema mazi pravu Bogomoljku. Na koga li je samo …

Zaista smo se lepo proveli, a vi ćete to morati zamisliti, pošto je kartica na fotoaparatu odlučila neopozivo da umre, a ja, sasvim odgovorno, nisam prebacila fotke na vreme.

Odbijam i da r-a-z-m-i-s-l-i-m šta je sve bilo na toj kartici…

Pokušajte ovo zajedno, mislim da će se deci jako svideti. Taman da unesete malo lepog vremena sad kada je ona prava jesen uzela zamah.

::: Update:::

Umrelo još nešto, a ne samo kartica …
Fotke pronađene!

Advertisements

Jesen, dugmad i svašta ponešto

Senzorne kutije strikes back!

Iako sam na umu imala zabavu za Balavca, bata je odlučio da mu se pridruži. I dalje voli da sipa i presipa, iako zna da ga posle zabave čeka „težak“ zadatak skupljanja i čišćenja.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Napravila sam mešavinu žita i kukuruza, kao predstavnika jeseni, kestenje koje smo skupljali u dvorištu gimnazije „Laza Kostić“, šišarke, plastičnu vevericu koja ćereta kad joj se pomeri rep i nešto zanimljivo savijenog suvog lišća – prava jesen u kutiji! Obojica uživaju u tim kutijama, jedina razlika je što Pile svoje nikad nije probao da pojede. Balavac, s druge strane, neprestano pokušava nadajući se da je kukuruz postao jestiv u međuvremenu. Tako da je to napomena vredna pažnje – paziti na veličinu onoga što stavljamo u kutije.

Voli prstićima da kupi zrno po zrno, i uglavnom završe van kutije. Jako ne voli kad se mešaju male i velike stvari, tako da vadi sve sem kukuruza, pa tek onda počinje da se igra.

Kestenje je postalo zabava samo za sebe. Kad je shvatio da ne može da ga pojede, počeo je da ga ređa, sipa, presipa i baca pa ga ima svuda po kući, i arčimo ga svakodnevno već par nedelja! Sasvim je moguće da se jednog dana probudim sa mladicom kestena izraslom negde u ćošku, verovatno pored izdanka žita i kukuruza.

Vrlo pažljivo ga sortira u odeljke i teži da u svim ima jednak broj plodova. Za sada me pušta da se mešam u igru, ali mislim da neće još dugo biti tolerantan.

Inače, desetak kestenova i kutija od jaja je sve što vam treba da dobijete dovoljno vremena za spremanje ručka!
O-b-o-ž-a-v-a-m kesten!

Vežbali smo finu motoriku! Ovu ideju sam pokupila odnekud i nekako nisam upisala odakle (i jako mi je žao!). U originalu, dugmad su u jesenjim bojama i drvce izgleda prelepo! Dok ne iskopam gde sam to zaturila, slično drvo možete videti ovde.

Naša dugmad su šarena i pomalo starinska, ali sva su dala svoj doprinos! Balavca su naročito privlačila ona falš-metalna, kao svraka je – sve što sija mora da se proba! Moram priznati da je drvo baš lepo izgledalo samo sa tim sjajnim dugmićima, tako da pravim sebi zabelešku da se napravi nešto slično za zimske zanimacije.

DSC_0593

Naravno, i dugmad su dobila novu svrhu – kutija sa prorezom u koje je ubacivao dugmiće ga je okupirala dobrih 20 minuta, i to više dana zaredom. Kao i kod senzornih kutija, budite oprezni – birala sam dugmad dovoljno veliku da ne može da ih proguta. A nije da nije probao.

Njeno Veličanstvo – bundeva!

Kao poručeno – ujna i ujak su selidbom u Nadalj oformili i malu bašticu pa smo ove godine od njih dobili i bundeve. Kažem kao poručeno, pošto Balavac počinje sa nemlečnom ishranom i baš volim što mogu da mu ponudim i domaće i neprskano.

I tako sam već dva dana u narandžastom ribežu. Bundeva kod nas ide u čorbe, pite i poslastice, ali sem finalnog oblika mislim da je Prdavo Pile nije video u izvornom obliku, pa sam rešila da mu spremim gnjecavo iznenađenje – ja sam rendala onaj deo bez semenki a njemu sam dala semenkasti deo, da ih izvadi i spremi poslasticu za dedu.

DSC_6878

Bundeva se baš teško čisti, ali njemu je ionako bila poenta da gnjacka a meni da mu objasnim kako sve raste iz semena (ok, finese tog „sve“ će i sam dokučiti kasnije), kako se seme posadi u zemlju i iz nje naraste biljka a biljka daje plod u kome je seme i ponovo počne sve ispočetka, da ćemo na proleće da zasadimo seme i gledamo kako raste , ali za sada će bundeva morati da se zadovolji da bude slatko pečena za dedu, sa sve cimetom odozgo!

Pritom, cela bundeva se ponašala kao senzorna kutija – osećaj je neobičan, na granici da bude neprijatno ali mali hrabriša nije ustuknuo od bundeve! Pa, kasnije nije, u početku je delovao baš kao da radije ne bi stavio ruku unutra – što se ne da videti po kasnijim fotkama

Naše prvo more – deo I

Na plavome morskom žalu
gdje ćarlija vjetrić mio,
plavušu sam bajnu snio:
o kako sam sretan bio!

 

E cele nedelje sam mu ovo pevala.

Nažalost, situejšn je takva da moja deca neće skoro videti more. A to me dovodi do problema – aman kako da trogodišnjaku objasnim šta je more??!
Dala sam sve od sebe, pa ako ikada bude ronio bar će znati kako se koji stanovnik mora zove :)

Kao najlakše i najlepše – morska kutija.

DSC_5140

Školjke smo dobili prošle godine od drugara Franeta – i veliko mu hvala na ovome. Morska zvezda, nažalost, nije preživela putovanje iz Splita ali snašli smo se i sa kopijom iz pet-shopa. Dete prosto obožava zvezde pa je tu palo objašnjavanje da zvezde ima na nebu ali i u moru i da se one zovu Morske Zvezde, pa da i ježeva ima u moru i da se zovu Morski Ježevi .. i shvatate. Vidim da ga je malko zbunilo, posebno kad sam uzela jednu lepu malu školjkicu.
„Jel’ ti liči na uvo? E, ona se zove Petrovo uvo!“
„Nije!!“ (sad smo i u Nije fazi).
„Kako nije? Vidiš, baš ima oblik uveta, jel’ da liči na moje uvo?“
„Nije!“
Dobro. Ajd, ostavila sam ga sa tim ubeđenjem, ali vidim da ju je upadljivo izbegavao do kraja igranja.
Pokazala sam mu da školjka ima ponekad dva dela i da se otvara i zatvara, da u nekim školjkicama žive mali račići i da je to njihova kuća, pa kad je prerastu neki odu da traže drugu kuću a da neke školjke žive na stenju i kamenju .. I da Morski Jež ima jako puno bodlji da se brani! Ma ama baš sve što sam mogla da se setim o moru i njegovim stanovnicima.

Naravno, njemu je gušt bio da sipa i presipa sitan pesak, pa su se u „moru“ uskoro našli i autići pored kašika, činijica i poklopaca.

DSC_5145

Odlučila sam da više sličnih aktivnosti uobličim na kraju u jedno delo (o njemu na kraju) tako da smo za prvo umetničko delo izabrali – Meduzu. Ja sam nacrtala na papiru telo i isekla tako da on gleda kako se seče (prvi blizak susret s makazama), zatim ih je bojio prstima i lepio pipke  koje sam isekla od kese. Ovo mu je drugi kontakt s lepkom i pošto je providan, vidim da dete ne shvata gde i šta se radi, pa ako znate za lepak za papir u boji – javite mi. Ovaj i nije dovoljno lepljiv da bi Pile shvatio šta-ko-i-gde ili me opet zeza. Kod njega je sve moguće.

meduze

DSC_5148  Onda smo malo pecali. Ribice i štap su mojih ruku delo i on stvarno uživa u njima. Čak smo ih napravili u dve varijante pa poklonili drugarima – i njima se dopadaju, pa sam odlučila da ih napravim i za naš prvi giveaway ali otom-potom, kad dodje na red.

 

 

 

 

DSC_5272Sledeći dan smo crtali, bojili i sekli ribe. Dobio je dečije makaze i bio strašno uvređen jer su dečije – on bi velike! Na kraju je Baka izvukla odnekud male ali oštre makazice koje idu u kompletu za šivenje (ono što se kod kineza kupuje za džabaka i makaze traju dok neko ne kine u njih) pa je seckao, seckao, seckao .. I seckao. Tu smo skrenuli s teme mora pošto sam morala da mu objasnim da papir je previše dragocen da bi mogao da ga zasečeš jednom i baciš u kantu (neke sklonosti, tipa spremanja za sobom, je pokupio od mene. Ne voli neuredno ali se trudi da nered napravi.).

Sa neta sam pokupila dosta morskih tema. Između ostalog, crtež na kojoj se nalazi sve ono o čemu smo pričali proteklih dana i ono o čemu ćemo pričati ili se igrati. Odnela sam je u obližnju štampariju i tamo su je odštampali na muflonu. Isekla sam je i zalepila na štapiće, one što dr koristi za pregled grla. Sve u svemu, baš ga je zaintrigirala – prvo ima sve te živuljke po sebi (a koje nisu sa farme!) a drugo ima i brojeve po sebi! Već neko vreme brojimo sve i svašta, od stepenica koje pređemo xxxx puta u toku dana do omiljenih pesmica s brojevima. I tako je on slagao prvo kao slagalicu a onda po brojevima .. I zna, neke brojeve bolje a neke lošije, ali zna.

DSC_5415

U istoj štampariji su mi uradili i Memori kartice sa morskom tematikom, samo što su je odštampali na 300 gramskom papiru, tako da su otpornije na dečije habanje.

DSC_5524

Počeli smo sa tri para a završili sa šest parova. Ovu igru se trudim da ne forsiram, čim pokaže znake zamora ja je pokupim. Btw – tata i on su došli do nerešenog rezultata :o)

Spremila sam mu još igrica, ali to ostavljamo za narednu nedelju. Za sada neka gustira ovo.

Update od oktobra ….

Rekla bih da se sramim što me nije bilo ali bojim se da sam preumorna za to. Jednostavno mi se ništa nije činilo dovoljno epohalno da sad moram da vas gnjavim a opet kad pogledam unazad .. eee, bre! pa svašta se izdešavalo! Redom i u kratkim crtama..

IMG_0317

Jeste. Prdavo Pile će postati Veliki Brat!

Nema svrhe da vam pišem kako je on to podneo pošto – ruku na srce – termin „mali bata“ i „beba u stomaku“ mu je blizak koliko i cepanje atoma. Za sada se trudimo da mu kako-tako pojasnimo da ne sme da skače na mamu i da mora da pazi oko stomaka .. Nismo baš uspešni, seti se on onda kad je šteta već načinjena (za sada smo preživeli šut nogom i par skokova).
Kako ja to podnosim .. paaa.. Ne tako kao prvu trudnoću. Da, opuštenije mi je nego prvi put pošto sam se u međuvremenu dobro medicinski potkovala (a i prošla sam sve to i nije to takva nauka – prosto je „drugo“ stanje), ali sam neuporedivo umornija. Iscrpljenija. I što vreme više odmiče sve je teže, mada se neću zavaravati da će mi biti lakše kad se porodim. Verujem da će mi samo biti lakše da se sagnem da počistim mrve sa poda koje se množe brzinom kao pod onom kletvom iz „Hari Potera“. Da se ne suzdržavam mogla bih komotno da prišijem sebi usisivač za ruku.

Na ruku nam ne idu ni bolesti. Ovako je izgledao septembar.

DSC_2715

Da, krenuli smo u vrtić. Da smo znali kako će nam biti slali bi munje i gromove a ne poljupce. Ukratko, mnogo ih je u grupi pa vaspitačice ne stižu.. ništa. Što je prljav i musav mogu da preživim ali vidim da je sam sebi rukom brisao nos četiri sata ranije – e to baš ne opraštam. Drugo, od oktobra do sada (pola februara) išao je oko 25 dana u vrtić. Ukupno. Jedan virus – hop na uvo! Drugi .. opet uvo .. Do početka januara 5 upala oba uha, i to one bolne, kakve sam i ja imala kao mala. Srećom smo došli do specijaliste umesto da se vucaramo po pedijatrima, pa je žena lepo rekla da ne ide u kolektiv a ako se stvari ne srede do marta moraćemo da porazgovaramo o „opcijama“. U međuvremenu smo podelili komšinicin bronhitis i moje ti dete kao Peti jahač Apokalipse pokosi užu i širu familiju, uključujući i mene. Krajnji skor je bio 11 osoba.
Jel’ teško biti trudnica i brinuti o dvogodišnjaku?
Ha! Mnogo lakše nego biti bolesna trudnica koja brine o dvogodišnjaku.
I tako je došao i prošao i drugi rođendan …

DSC_8998

Lepa subotnja žurka u krugu familije a onu sutradan smo otkazali pošto je Gospođa Upala Uva rešila te noći da se vrati u punom zamahu. Znam da on neće pamtiti žurke ali bar da ima dece na fotkama, ne samo one zašle u četvrtu deceniju života.

Za Novu godinu (tačnije pred, oko i svuda okolo) društvance sa Mamine beležnice se dogovorilo da se malo poigramo. Tajni Deda Mraz je zamišljen tako da se imena svih učesnika ubace u šešir i svako izvlači ime jedne osobe kome je on/ona Tajni Deda Mraz. U vremenu do predaje poklona trebalo bi da se ta osoba dovoljno upozna da joj se pokloni simboličan poklončič – nista fancy, ništa skupo ali opet da je taj poklon BAŠ za tu osobu. Znači – svako je nekom Tajni Deda Mraz.
Pošto se mame okupljaju isključivo na FB onda je i igra morala da se prilagodi pa je Dinin muž bio „šešir“ i ruke koje su izvlačile imena a paketi su se uručivali poštom a ne lično (ima nas baš odasvud). Deca su učestvovala u izradi (koliko to u proseku dvogodišnjaci mogu) i pravile su se igračke a uslov je bio da je najskuplja – poštarina!
Mi smo bili Tajni Deda Mraz Nevenčici i pravili smo joj lutke – sve su interaktivne i sa njima može i da se igra pozorišta i da skače po kući.

1415017_10202135801129985_407358795_o 1800027_10202135799809952_1199922831_o Bubicama ako povučeš „rep“ one mrdaju krilima.

Žaba, majmun i slon imaju savitljive noge i ruke, pa su odlični za pozorištance.

Jednu lutkicu sam napravila i nama, da me podseti sledeće godine šta bi Pile i ja mogli da radimo zajedno.

DSC_3234

U međuvremenu smo kadu obogatili sa novim drugarima u vidu onih gumenih prilepaka za prokllizavanje (tačnije da se ne kližeš u kadi) pa smo uz njih nekako savladali dvogodišnjačku krizu od kupanja.Maramčice iz kutije su nam i dalje omiljena zabava, pored „kuvanja“ – koje se odnosi na besomučno presipanje i prosipanje pirinča iz njegove plave kadice, za kojim naravno sledi „mija“ ‘ pravljenje zmije od playdough materijala. Zaista uživa u obe aktivnosti iako su meni malo dosadile (2-3 puta dnevno pa unazad bar dva meseca, a i ne dosadile!) pa pokušavam da mu proturim još poneku aktivnost.

DSC_3171 DSC_3175 DSC_3190

Ovo je Šareni točak. Kod ovog konkretno se štipaljke kače oblik-na-oblik. Pritom u isto vreme vežbamo i boje i oblike i motoriku.

DSC_3230 DSC_3232

Dizajn je 10 minuta u Ilustratoru, štipaljke su drvene made in Najlon – Novi Sad i samo je trebalo docrtati znakiće po njima. Zarad dugovečnosti trebalo je Točak da laminiram ali !avaj! moja super jeftina štamparija je stavila katanac na vrata i to je palo u drugi plan.

Najmlađa aktivnost nam je – Pecanje! Koka se jedno veče dohvatila svoje kolekcije igala, filca (hvala Majo!) i makaza i Prdavo Pile je ponosni vlasnik sedam ribica i jedne pecaljke! Ovde, mislim, slike govore više od reči.

DSC_3279 DSC_3276 DSC_3242

Moraću da priznam par stvari – prvo teško mi je. Zato i nisam pisala. Ne mogu da postignem sve Super Mama stvari i da budem Super Mama pa moram da naučim da budem samo Mama. Ako hoću da oba moja deteta imaju majku sa zdravom glavom moram to sada da naučim. Za početak ću prestati da čitam on-line članke o Savršenim Mamama i početi da puštam očnjake na ljude koji mi takve stvari šalju… Kao da nisam u stanju sama sebi dovoljno pritiska da nabijem još mi fali poziv na „Savršen roditelj“ radionicu.
Drugo – mislim da nijedna od ranijih aktivnosti nije „legla“ u pravo vreme. Tek sada on u nekima počinje da uživa i da ih zaista koristi. Nisam sigurna da li sam ja požurila ili je on tek sada sazreo za njih ali definitivno tek sad se zaukava. Ispade da ga ne poznajem koliko bi trebalo ili da očekujem previše ali pročitavši par blogova na tu temu moraću da ponovim jednu stvar koja se provlači kroz sve njih – prilagodite se detetu, ne dete vama! To što ima dve godine i aktivnosti su za dvogodišnjake okačite mačku o rep. Dete će da radi stvari koje želi na način koji želi (jao, pirinač…) a vi možete ili da učestvujete ili da se bacite kroz prozor. Jednostavno, ovde muzika i koraci nekad ne idu zajedno.

Eto. Par meseci života u nekoliko priča i fotografija. Verovatno ću se setiti još koječega sutra. Za danas dosta.

P.S. Jesam brinula što ne govori? Ha!! Sad ga molim da ućuti malo, tišina je taaako malo cenjena …
P.P.S. Noša 12-ti serijal pokušaja za sada uspeva. Vrlo pedagoški ga podmićujem i vrlo uspevam. Vaspitačica nam je napravila mnogo više problema nego što misli, tako da je i bolje što je kod kuće nego da je tamo. Takođe skinuli smo ogradu sa kreveca i u procesu smo izbavljenja od dude. Drugar Meda će do ženidbe da spava sa njim u krevetu.
P.P.P.S. Dobio je tablet za rođendan od strike – vrlo korisna naprava. Zna da je koristi, da sebi pusti crtani ili neki Youtube snimak a dobro nam dođe pri dužim putovanjima. Sve više izgovara engleske reči iako sam ubeđena da te iste ne zna na srpskom. Izgleda da smo postali pro-tehnic porodica, sad još samo da se naučimo umerenosti.

Farma

Ovo je tema koja me je do sada najviše angažovala.
Baš dugo skupljam životinjke, što sa Najlona što sa Limunda. Knjigice još duže. Ovo je ipak prva tema da je baš usko vezana za jednu tematiku  pa je i potražnja za rekvizitima bila teža. Na primer – kukuruz sam jedva našla i to u poljoprivrednoj apoteci, ali i to samo kao džak od 10 kila! Ma šta da radim sa preostalih 8?!
I tako ja angažujem G-dina da se raspita ko na njegovom poslu ima viška 2 kg kukuruza, pa dok su se oni podsećali nedeljama ko kome kada i kako treba da donese .. Ova tema dobi Deo I i Deo II.

Počela sam sa tacnom i „Čija je ovo senka?“ igricom. Papir sa senkama životinja sam plastificirala, na svaku zalepila čičak-traku a posebno sam plastificirala životinje u koloru, pa na njihovu poleđinu zalepila mekani deo čičak-trake i sad ništa nema da bega! Malo kasnije je taj usamljeni papir postao deo Salašarske fascikle: „Glave i repovi“ su životinje sa salaša kao puzle ali samo sa dva dela pa on treba da ih sastavi.

DSC_2260 „Poređaj traktore“ je jedan te isti crtež traktora u 5 različitih veličina i cilj je poslagati ih po veličini od najvećeg ka najmanjem ili obrnuto.
Fascikla čak sadrži i puzle od 9 delova, ali kako smo mi mali za to fascikla će imati duuug rok trajanja.
Lepota ovoga je što se u nju može dodavati dok ne popuca po šavovima, kao i što je možete koristiti iznova i iznova. Više o ovome možete naći širom interneta, pod nazivom „File folder games„. Fascikle mogu biti i zabavne i obrazovne, jedno ne isključuje drugo. Možete ih držati zasebno i vaditi po potrebi ili zajedno, pa nositi na putovanja ili kod doktora – mogućnosti su neograničene i neverovatne.

I to me dovodi to Tijane i Žabe.

Druga tacna je bila dom Prasetu. Tako mi je slatko da zaslužuje veliko slovo! Prase je zalepljeno na karton a rep mu je „dekorativna žica“ kako se kod nas zove, odnosno pipe cleaner. To je žičica koja ima dlačice po sebi, i konkretno ova je u rozoj boji. Cilj je razvijanje fine motorike – nabacivanje papirnih prstenova Prasetu na rep! Priznajem, ovde smo G-din i ja više uživali od Prdavog Pileta.

DSC_2253

Treća tacna je u stvari korpa – pet različitih knjigica o životinjama na farmi, odnosno salašu. Neke su nove a neke su sa Najlona i savršeno su očuvane, neke su bojanke a neke baš knjigice.

DSC_2273

Kao Art projekat pravili smo ovcu od vate i papira. Jedna ideja je bila da opcrtamo njegovu šaku, pa kad se oboje prsti u crno, na palcu dodaju uši, oči i usta a na dlan zalepe kuglice vate to treba da liči na ovcu. Ma da … Osetila sam taj pogled koji mi je uputio.
Druga ideja je bila da prosto nacrtam ovcu na papir, pa da mu dam lepak od brašna i vode i da lepi kuglice vate gde vuna treba da bude, međutim taj lepak se nanosi četkicom a on kako je video četkicu sve ostalo je postalo nejasno i bledo u njegovom umu. To usredsređivanje će jednom početi da me plaši. I tako, on je mazao gde je stigao sve brže i brže a mi smo nabacivali kuglice sve brže i brže …

ovca 2ovca

Ipak je bilo zabavno, a ja imam nešto da se hvalim u starim danima :o) Preporučujem, mada možda kad ih prođe fascinacija mahnitog mazanja.

Senzorna kutija … Hmmm …  Kao što već rekoh, životinjke su duuugo skupljane jedna po jedna, kukuruz sam jedva nabavila, plastičnih jaja van Uskršnjih prodaja nema (i opet, hvala Najlonu i za ovo jedno) a imala sam BIG planove za njih – sve u svemu, vrlo teška kutija. Čašice su sveže nabavljene, da ima malo raznolikosti a ogradice sam sama pravila od štapića za mešanje kafe, silikonskog lepka i keksova za stolariju. Tu je trebala da bude i brlja od soca od kafe za svinju ali sam se na vreme zaustavila. Kad odraste i pokači šta je šta onda će prase da dobije svoje blato, za sada je dosta. Ionako ne obraća pažnju ni na piliće ni na koze ukoliko su konji u priči.

DSC_2246

Traktor sa prikolicom sam kupila na Limundu, a druge dve našla na Najlonu. Trenutno ne postoji niko više na svetu sem tog traktora. Tetkača je pokušala da mu pokaže da se u prikolici može prevoziti kukuruz i krave – samo što se nije rasplakao zašto nešto dira njegov traktor i vrlo odlučno ih je izbacio napolje (a odlučnost na licu skoro-dvogodišnjaka je nešto što treba videti).

zajedno

Malo sam ostavila po strani tvrdoglavo zaziranje od tehnike pa sam ubacila igranje igrica na kompjuteru, naravno vezano za Farmu. Kod jedne je prilikom kliktanja dobijao zvukove pa je trebao da pogodi kojoj životinji pripadaju, a kod druge je posle besomučnog kliktanja kokoška snela jaje iz kojeg se izleglo pile .. Mis’im … ali zabavio se, neka mu.
Inače, deda mu pušta svašta nešto na Youtube, pa nekako je našao i ovo (moja mama ga zove „Privjet, privjet“) i odlično se uklapa u moje planove a pritom Prdavo Pile ih obožava!

Plava tro-nedelja

Kako naslov kaže – duuuuga plava boja. Prvo sam shvatila da sam se zanela sa rokom koji sam nam dala, pa posle malo otezanja stigao me i honorarni posao i sad stvarno razumem zašto su Homeschooling mame samo za to – detetu ćeš ili dati sve ili nećeš, oni ne priznaju manje i slabije.

Počeli smo sa još par stvarčica, naravno neplanirano bar za sada – brojanje do 5 (ili deset, zavisi od situacije) i znakovni jezik.

Brojanje je krenulo spontano – prstići dok se oblači duks, autići u rancu kod bake, loptice i pufnice … ma znate, svakodnevno i uobičajeno. Možda ja malo češće brojim na glas nego prosečna osoba ali tako se lakše skoncetrišem na ono što radim ili mislim. Prdavo Pile broji na prste samnom, ali treći prst se odjednom broji i kao 4 i kao 5 i kao svi ostali tako da nema tu mnogo matematike, međutim vidim da shvata koncept (samo se nadam da neće biti „jedan, dva, tri, mnogo, mnogo-mnogo, gomila!“).

Znakovni jezik je nameran –  ja sam uvek želela da ga znam a verujem da će mu znanje samo pomoći a ne odmoći, iliti što naš prijatelj kaže „Biće još jedan čovek“. Nakon maličak istraživanja po netu, odlučila sam se za Američki osnovni znakovni jezik, pošto se isti koristi kao univerzalni jezik (kako zgodno, ne?) i to iz dva razloga – defetistički ne verujem da će moje dete ostati u ovoj zemlji bez perspektive (takva je sada a dno se ne vidi) pa mu srpski znakovni neće mnogo koristiti i ne manje bitno – srpski ne mogu da ga nađem u formi reči a ne slova, kao što i fali upustvo kako to sve ide. Mislim, da se razumemo – baš sam voljna i ja da naučim ali kako to sve kod nas ide komplikovano je dovoljno i za novi tom „Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju“.
Baby Sign Language je mesto na kome možete dobiti korak-po-korak uputstva, video uputstva, kartice za štampanje, postere i svu moguću pomoć koja vam zatreba. Ja sam odabrala za početak 5 reči sa kojima radimo – mleko, mama, tata, baka, riba (u duhu plave nedelje). To su najčešće reči koje on čuje pa mi je bilo najlakše sa njima da počnem. Pokreti koji prate reči su neverovatno logični i često ih koristimo a i da ne znamo da se koriste u znakovnom jeziku, i drago mi je što je tako. Volim da vidim sličnosti, a ne razlike.
Rešila sam nedeljno da ubacujem po 5 novih reči, pa ćemo videti koliko se to brzo vezuje za nas. Po njima, najbolje je početi već sa 6 meseci i sad kad vratim film – dete je više neposredne pažnje meni poklanjalo tada nego sada kad mu je pažnja kao u zlatne ribice, ne traje duže od 5 sekundi!

U ponedeljak ujutru su ga dočekale tri (čak 3!) Tacne! Prva je sadržala pufnice, pincetu, kalup za led i kutiju sa rupom u koju pufnice idu. Pufnice su homemade pa ih ima svih debljina, stanja i veličina i jako ih skrivamo od mačke koja se unezveri kad ih vidi. Tri pune nedelje ih bar jednom dnevno ubacuje i prazni, uz moje brojanje (Pile, ne mačka. Ona ih ganja po sobi dok se ne onesvesti od umora).

DSC_1568

Druga opet omraženu ribu na pertlanje – mama nikako da ukopča da ribi ne trebaju pertle!

DSC_1569

Treća (moj ponos i dika) mini lavirint! Poklopac od kutije i par rolni od toalet-papira, sa plastičnom čašom i klikerom. Ubacuješ kliker sa strane u prorez a on puuuutuuuujeeee i upada u koš i onda ga vijaš po sobi pošto je koš bušan!! Jao zabave! Sledeći ću da napravim malo komplikovaniji i sa malim lopticama a ne klikerom (tišina se ceni i u kući, ne samo u stanu).

DSC_1570

Možda nema neku edukativnu vrednost ali je taaako prokleto zabavno da uopšte nije bitno!

Bonus su ribice, patkice, krave, ovce i svinjčići od deko gume koja se na mokrom ponaša kao magnet. Jednostavno ih ubacite u kadu sa detetom i kad malo navlaže lepite po kadi, pločicama i čelepenkama. Ribice sam sama isekla, a ostale živuljke sam kupila na najlonu po ceni od 50 dinara kesicu – ima 6 vrsta životinja u 2 boje i 2 veličine, znači mnogo zabave!

DSC_1573

Za voljenu senzornu kutiju sam spremila (u duhu plavog) deo plaže. Namerno sam izostavila more pošto mislim da takav jedan ekosistem zaslužuje našu punu pažnju i pažljivo osmišljen plan „nastave“.  Pesak sam kupila u prodavnici akvaristike (80 dinara/kg) i to je fin, čist, sitan pesak i mnogo bolja odluka od „pozajmljivanja“ dunavskog peska sa komšijskog gradilišta. Dovoljne su mi bile 2 kese od po kile za ono što nama treba. Pokušala sam da ga obojim po receptu sa neta pa baš i nije uspelo pošto sam opet smetla sa uma da su naše boje … pa, loše – da ne psujem sada … Recept je da se pesak potopi u vodu samo da „ogrezne“, pa se tu doda boja, ostavi da prenoći pa sutradan ta voda sa bojom odlije i smesa se preruči na foliju u pleh i suši sat-dva na 150 stepeni. Nije da pesak nije obojen, ali nije i da jeste. Kao da nije mogao da odluči…. Super je izgledalo dok je bilo mokro, ali negde na relaciji lavor – rerna boja je odlučila da odustane.

DSC_1722
Elem, kutija je sadržala pesak, figure kornjače, raka, raka koji izlazi iz školjke (Najlon, puno dece prodaje svoje igračke i zaista ne vidim nijedan razlog zašto bi kupila nove kad su ove prosto sjajne-a i deca zarade za nove igračke), veeelika školjka, par malih školjki (prave su, hvala mami što ih je sačuvala), klešta od pravog raka (!?), morska zvezda, foka, grabuljice i par kašičica i merica za presipanje te divote od peska. O, i karticu oktopoda, pošto se meni jako dopada.

DSC_1729

DSC_1739

DSC_1762

Od srca preporučujem senzorne kutije. Moje dete ih baš obožava i sve i da ništa ne nauči od njih i mene – lepo se zabavio i proveo dan na pesku, žitu, kukuruzu. Samo to je vredno svega.

DSC_1809

Kao Art project – vodene boje! Na svog oca je, pa je potrajalo dok se nije zagrejao za ideju ali posle je to sve što mu je trebalo da bi dan bio kompletan! Boje su još od moje škole a akvarel-papir smo našli na Najlonu kod momka koji donosi školski pribor iz Nemačke za sitne pare, u formi bloka za pisanje. Moj sledeći project je da mu napravim keceljicu za slikanje jerbo se vodene boje baš i ne skidaju sa odeće. A ni voštane. Ni hemijska i prosto je neverovatno kako ti mali đavoli samo iskaču u njegovom prisustvu!!

Za vikend vam sledi osvrt na reci-reci-reci-reciklaža i najava iduće nedelje. Sad imam osećaj kao da tkam ćilim sa puno boja a oči su mi vezane – to nije problem, samo treba upamtiti redosled boja i koja leži u kojoj ruci. Čim to shvatim – eto me!