Pomoć malim drugarima – hrana za ptice

Kao i svake zime, naše dvorište postane utočište senicama sa severa Evrope. Međutim, da li zato što su ovde sigurne i site ili zato što se dobar glas pročuo – ove godine ih je više nego obično. Svi smo oduševljeni posetom (mačka posebno – dok nije shvatila da neće moći da izigrava pistu za  ptice dok se ove hrane) pa smo rešili da ih ugostimo kako treba.

Baka i Deda nabavljaju „masne kugle“ (ne znam kako se zvanično zovu) u lokalnim pet-shopovima, i stvarno nisu skupe, tako da se ne morate bacati u DIY vode. Praktično su smeštene u mrežicu, tako da senice lako mogu da se okače na nju i da dođu do hrane, međutim druge ptičice, koje takođe ostanu bez hrane u zimskom periodu, nemaju tu sposobnost da vise naglavačke dok jedu tako da bi bilo dobro i za njih spremiti nešto. Slobodno pogledajte šta su radili naši drugari, ideje su lake i korisne.

Međutim, ako ste željni da sa decom nešto radite – evo još jedne ideje.

Potrebna vam je loj ili mast, semenke za egzote, kalupi za kolače i slamčica. Dece, lakše je ako ih je komada dva (jedan meri, jedan muti), tacna i papir za pečenje.

Odnos masti (ovaj put nismo pokušali da topimo loj) i semenki je 1:3, ali nemojte da umutite mast. Mi jesmo, zato se „kolačići“ nikad nisu stegli. Treba samo da umeljate dovoljno da se zrna oblože, sve preko toga je previše.

Napunite kalupe smesom,, dobro utabajte te odsecite parče slamcice i zabodite unutra. Ona služi da bi ostavila rupu, jednom kad se masa stegne. Kroz tu rupu ćete provući konopac pomoću kojeg ćete kolačić zakačiti na mesto okupljanja.

Druga opcija, koju je Baka sprovela pošto se naša smesa nije stegla, jeste da je formirala kugle koje je ubacila u mrežicu od krompira, pa sve to okačila na drvo. Deo je ostavila u original obliku na stočiću na terasi, kao mamac senicama, pošto se inače ustreme na dedinu slaninu koju vetri na terasi.

Kod nas u dvorištu visi i stara hranilica, tako da pored ovih kaloričnih đakonija ima da se pojede i nešto posno, ali i da se počaste drugari koji nisu senice.

Negde još ostavite i tanjirić sa vodom i kompletni ste. Svi siti (sem jadne mace), deca zadovoljna a naše dvorište izgleda kao pčelinjak, koliko užurbanosti ima u njemu.

Prvi Kokin Giveaway

Da se pohvalim i da najavim.

Deca su na raspustu (kod druge – zlata vredne – bake) tako da Puž i ja imamo slobodnu nedelju. Kao celu nedelju, ne kao jedan dan.

Komšinica mi se javlja sa „Mrzim te“ :) – njena dostupna baka nije baš predusretljiva po pitanju čuvanja podmlatka, pa tako se zdušno trudim da se ne cerim baš previše kad se sretnemo.

E, pa konačno sam privela kraju izradu poklončića – moj način da vam zahvalim što ste me trpeli sve ove godine.

Kako je sezona putovanja i raspusta, a nas čeka 12 sati puta prema moru, deca su dobila svoje putne aktivne knjige. Dobro, dobiće ih tek, manijakalno ih držim uzbuđene tako što me gledaju dok seckam i lepim, ali im ne govorim šta je. Proces izrade ćete videti u nekom narednom postu, za sada ćemo se fokusirati na ovom specijalnom jednom poklonu.

Za vas sam spremila malko drugačiju knjigu.

Putna aktivna knjiga

U lepoj, gender neutral zelenom registratoru vas čeka pet zanimacija: folder sa ribicama koje možete da pecate pomoću štapa sa magnetom (i brojite, pecate prema bojama i na kraju pravite zakusku od njih, kako već Balavac završava svoje pecanje), tri izbuškana oblika od deko-gume koje možete da ušivate pomoću velike igle (igla je plastična, tupa i ogromna, savršena za malene ručice – ovo je sjajna vežba za finu motoriku), i tri plastificirana dodatka – na prvom je „prazna“ glava, pa podmladak može da crta flomasterom za belu tablu oči, ušesa i nosiće kako smatra da treba ili možete zajednički da pravite ekspresije pomoću play-dough materijala.

Na drugom su saobraćajni znaci – tokom putovanja igrate „Bingo!“ i obeležavate znake koje nađete.

Treći predstavlja deo malog grada – bilo koja figurica ili automobilčić može da se vozi/parkira/sudara do iznemoglosti.

Pošto je u pitanju uloživi registrator, sa neta možete odštampati i dodati bilo šta dodatno što vas interesuje a može da zanima saputnika sa zadnjeg sedišta i smanji količinu mamaakolikojoš na podnošljiviju meru, samo predlažem da ih plastificirate, kao ja, duže će trajati i otvara vam se više mogućnosti za rad.
Dodatno sam spremila whiteboard marker i sunđer tako da ste potpuno opremljeni za nove avanture.

E, ovo je bila najava i uvod, da vas zainteresujem. Giveaway počinje 05.08.2017. u 12h a završava se 12.08.2017. godine, opet u podne kod OK korala.

Uslovi su standardni:

1. Prijavljujete se na blogu, komentarom ispod posta koji će biti objavljen taj dan. Takođe je potrebno kliknuti na Follow dugmence sa leve strane, skoro na kraju stranice.
2. Giveaway je otvoren za sve učesnike, dokle god je adresa na koju treba poslati paket u Srbiji – žao mi je, poštarina bi me sahranila drugačije.
3. Poštarina ide na moj teret, ako mi pobednik dostaviti ispravnu adresu i podatke koji nikako i nikada neće biti prosleđeni ni drugom ni trećem ni ostalim licima i služiće samo i isključivo za ovaj giveaway.
4. Pobednik će biti obavešten u roku od 24h, a šešir i ruka u jednom za izvlačenje će biti Random.org.

Srećno. Drago mi je što ćemo se družiti.

5 sigurnih načina da komšije pomisle da vam nisu sve koze na broju…

…Ili post pod nazivom „Zašto nisam deo stada“

Sem jednog kratkog perioda, ceo svoj život sam provela u kući. Stan je za mene nezamislivo mučenje, posebno od kad sam godinicu provela u jednom i iz prve ruke videla kolika je sreća imati svoje na svome. Suživot sa nepoznatima mi nije u top 1000 omiljenih aktivnosti, i nadam se da to neću ponavljati.

Narodna izreka kaže da kuća traži radnika, a ne gazdu – i stopostotno je u pravu! Kad ne platiš na mostu, hoćeš na ćupriji te nema tu lenstvovanja i nema odmora, uvek ima nešto da se radi. Ili čistiš sneg, ili lišće, ili kosiš, ili popravljaš crep, radiš izolaciju, stavljaš okapnice, ribaš roletne, krečiš, lepiš, krpiš, šrafiš… Samo dajte nabrajati, sigurno smo imali već okršaj sa time.

A kad posla nema, opet ga nađeš. Tako smo učeni. Nama je bilo sasvim normalno održavati i kuću i oko kuće, to što nije na tvom posedu ne znači da ga treba preskočiti, pa živeo ti u straćari ili vili, penthausu ili u suterenu zgrade.

Ili, pak, znači.

Pre desetak godina, ovaj deo grada je počeo da se … naseljava, da kažem. Bio je on i ranije naseljen, nekim finim, starim dušama, koje su imale i pokoju kokošku i malu bašticu za svoje potrebe. Držali kuću i ispred nje kao pod konac, da je bila milina videti i pomirisati.

Ali, kako to biva, njihovo vreme je prošlo, preselili su se na neka trajnija mesta i naslednici su prodali šta su mogli. Grad je smatrao da treba da nas urbanizuju, pa smo dobili bulevar, po koju stazu i za pešake i bicikliste, prodavnice i mnoooooogo novih komšija svih fela. Na mesto 10 kuća i 40 komšija, mi sada imamo njih 2 ili 3 hiljade.

Nekad se s ovog prozora videla cela Fruška, pa kad su počeli „urbanizaciju“ – jedan po jedan delić je otpadao.
Sad imam zgradu toliko blizu da komšije i ja možemo da gledamo zajedno TV – i to jedan te isti! Zeleniš je muerte, odavno!

Prvi predlog – bacite petinu stada na đubre!

U početku, dok je brojka bila upola manja, komšijama je sasvim bilo prihvatljivo da bacaju đubre na jedini zeleniš u ulici. Kad vrag odnese šalu, mama i ja to pokupimo, odnesemo, sredimo – do sledeće šale, a šalili su se s nama oko 3x godišnje!

Rekord je bio 11 jumbo kesa za đubre, punih do vrha – a pričamo o površini od 25m2. Maman je bogarala gde je stigla, ja sam se molila da se ne posečem ili nabodem na nešto, a jedini koji je pomogao je komšija iz kuće do, odneo je te kese do kontejnera i mnogo mu hvala. Da sam morala da ih vučem do sledeće ulice, bogaranje bi bilo horsko.

Ostale komšije, deo kojeg je možda malko briga, slale su svoje čestitke i pozdrave sa terasa i u prolazu.

Drage komšije – hvala na čestitkama i pozdravima, ali ne hvala. Nemam ništa od toga, treba mi vaša pomoć a ne tapšanje po leđima! To je vaša ulica, počistite ponekad, ne širite đubre kad ne morate. Kad odtrpavate svoj auto od snega, ne bacajte to pred komšijski! Pokupite ako nagazite na nešto, ta neće vas ubiti! Fali vam metla? Evo, ja imam! Imam i lopate i kese! Samo kažite!

I za ime sveta, pokupite za svojim ljubimcima!! Okolina nekad izgleda kao minsko polje, smrdi kao septička jama i ako ijedno moje dete opet stane u to ima da počnem da vam pravim scene na ulici (jesam jednom. Vikala sam za gospođom da joj je ispalo nešto, nije se vratila po to ali je vrlo trčeći otišla dalje. Možda nije delotvorno, ali meni znači).

Drugi predlog – petinu stada sakrijete u žbunje!

Trenutno odmaram noge. Zasluženo. Provela sam dva sata izigravajući radnika meseca gradskog zelenila. Šta će meni onaj zakonom zagarantovan dan odmora…

Prošle godine su nam digli porez, pa smo sad zvanično prva zona. To, u prevodu, znači da ćete plaćati hotel sa pet zvezdica da biste se našli smešteni u kotlarnici, a pride verovatno i prati veš ostalim gostima. Svejevremeno, kad sam Parking servisu dojadila, čovek mi je lepo pojasnio „Ali madam, niste u centru! Džabe vam zone kad niste centar!!“

Sve mi beše jasno. Nisam prestala da ih zivkam, ali bar sad znam što ne dolaze.

Takav stav, nekako, podržava i gradsko zelenilo. Pokosiće ono malo travki na bulevaru, ali sve ostalo neće dok se ne digne dževa. Pošto na mailove ne odgovaraju, na pozive kad odgovore pritisak mi skoči na 300  – i suma sumarum, lakše mi je da sama pokosim.

Za ovo imam u facu ispljunutu etiketu da sam luda. Zašto se trudim, niko mi neće reći hvala. Trošim svoje vreme i resurse, prljam se i batrgam.

Ponavljam, ne radim za hvalospeve. Radim da komšijski pas (opet) ne pokupi krpelja i moju porodicu da ne izjedu komarci. Radim da ne bih gledala u strv svaki put kad dođem s posla, nego da makar malo izgleda pristojnije. Radim da se komšije ne bi sudarale prilikom isparkiravanja, jerbo od dvometarske trave ne vide ništa. Radim jer je tako lepše, mojih 2 sata diskomforta za 15 dana svačije udobnosti.

Treći predlog – delić u baštovanstvo

Kada pokosite, to parčence postane primamljivo za sve. Uglavnom je primamljivo za automobile – sećate se početka priče? Tamo gde površinu koju je zauzimalo 40 ljudi sad zauzima 2-3 hiljade.

E, pa slična je priča sa parkingom. Hit godine nam je bio onaj soj ljudi koji iščupa betonsku kuglu iz zemlje da tu posadi auto.

Da budem iskrena, pomagali su mi. Vežbala sam fotografiju – otvorila sam nalog na Bahato Parkiranje, i dugo punila svoj folder fotkama njihovih četvorotočkaša. Moj album je u vrhu najaktivnijih korisnika, mada sam fotke skupljala i na mesečnom nivou uploadovala.
Pomagali su mi i oko rečnika. Lepo na post-it papiriće ispišem sve reči koje takva osoba treba da čuje: bahato, bezobrazno, nevaspitano, samoživo, neuljudno, sebično – i ukrasim im auto. Oni se zabave skidajući ih, nauče i nešto o sebi a ja vežbam pasivni otpor i obogatim si rečnik.

Četvrti predlog – deo date Mesnoj Zajednici

Nije me mrzelo da im odnesem fotografije parkiranih automobila na stazama i prelazima – slikovno pojašnjenje zašto treba da obnove stubiće koje su komšije iščupale prvog meseca pri postavljanju, a i da zamole Parking servis da ponekad prođu i našim kvartom.

Nije mi bilo teško da im prosledim fotografije vidnog polja osobe prosečne visine prilikom prelaska bulevara na ostrvu – skoro potpuno se ispreči znak za obavezan smer, koji je neki pametnjaković postavio previsoko.

Iskreno sam im rekla kako je to živeti u ulici koja nema rasvetu, tablu sa imenom i zelenila koliko i jedna žardinjera ispred Banovine.

Još nisu ništa uradili i vreme će pokazati kako će se završiti, ali dok ne naučim bravariju i elektriku, ovo će morati da bude dosta.

Čula sam da se komšije žale na ove stvari. Nisam čula da je iko pokušao da preduzme nešto. Nije teško, znate da je ona teta iz MZ tu zbog vas? Da je ona ta koja treba da nađe način i rešenje ako se, s razlogom, požalite na nešto? Spisak svih MZ, kao i brojete telefona i mailove u Novom Sadu možete naći ovde.

Koristite ih. Ako svi čekamo da neko drugi obavi posao, izgledaćemo kao zmija koja grize sopstveni rep. To je vaš komšiluk, vaša potreba, vaše lepo mesto i lepo okruženje. Imate odgovornost prema svetu, koliko god je izbegavali.

Ili je izbegavajte, samo nemojte da kukate posle – nemate prava .

Peti predlog – petinu date naslednicima

Da li ste znali da jedna mala uličica, Olge Petrov, krije igralište?

Mnogo odraslih ljudi ne zna, a žive u okolini.
Dovoljno roditelja zna, pošto nemaju drugde da dovedu svoj podmladak nego tu.
Mnogo mladih zna, pošto tu dolaze uveče da se propisno opiju, zapiju i naduvaju, jer se to kod kuće ne radi a njima je dosadno. Ovo „mladih“ posmatrajte u zaista širokom spektru, ista potreba okuplja i srednjoškolce ali i petake i šestake. Ako mislite da znate šta je fuj, niste videli pijanu šestakinju kako tetura preko dečijeg tobogana.

Naravno, posle takve zabave ostane svega: flaše, pikavci, blisteri od lekova, omoti od hrane … Đubre od podmlatka podmlatku.

Kad je balavac zapeo o plastičnu flašu, meni je prekipelo. Puž je skoknuo po kese i rukavice, i pola sata kasnije počistila sam koliko sam mogla bez metle. Čak se i Balavac trudio da bude od koristi, jedva sam ga ubedila da ne dira razbijene flaše, ali hteo je da pomogne. Srce mamino, obožavam ga!

Sećam se da je jedna mama prokomentarisala kako je to divno, i kako bi trebalo igralište propisno očistiti metlom.

Sutradan, neko je zaista počistio sve – lišće, preostalo đubre, pikavce, čak su potkresali žbunje i doneli rezervne kese!

Pa sjajno! Ko si – da si, hvala ti mnogo! Ne zato što si mene lišio PRe, nego zato što je biti lud udvoje znatno lakše!

Generacije danas stasavaju u ljude ubeđene da država-grad-društvo njima nešto duguju – i ovo ne pričam napamet, prvi put sam ovo čula od, ni manje ni više, jedne mame – influenserke! Možda je i tako, ali ja mislim da je to počinjanje s kraja konca. Zaslužiću svoje mesto u društvu, uradiću da moja deca imaju bolje mogućnosti, ponudiću deo sebe i svojih mogućnosti da bi sve išlo napred. Ja dam da drugima bude bolje, neko drugi da da bi i meni bilo bolje, i kad pogledate, imate lepu lančanu reakciju gde svako da pomalo da bi svima bilo bolje.

I još bitnije – prenesem to na svoju decu. Ovo je njihov svet, treba da znaju od malena da, ako se sami ne pokrenu, ne mogu da očekuju pozitivne promene.

U praksi se to svodi na mene, mamu, komšiju i nekoga iz parkića, ali negde treba početi, zar ne?

.:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:.

Pre par dana, neki novosađani sa podmlatkom su počistili parkić kod medicinske škole, sami – zato što im je bilo dosta da čekaju neko nešto da uradi.
Svaka čast, nadam se da će ovo delovanje postati zarazno!

Kad porastem biću – Veterinar

U oktobru mesecu (da, znam da je decembar – morski post je blokirao sve ostale, sram ga bilo) smo nastavili temu Heroja oko nas – sa veterinarima.

Za početak – Tetka je nabavila psa. Mešanac nečeg i nečeg, blentav i sladak. I štene, a kao takav suđeno mu je da svako malo ide na neke vakcine, pa je Tetka povela Pile da drži strah i Odiju i Tetki.

Sutradan se doktorsko koferče na brzaka pretvorilo u veterinarsko, kauč u ordinaciju a kolut hanzaplasta je magično promenio mesto prebivanja (odmori, drago momče, ako je išta ostalo od tebe).

Na brzaka sam prepravila i odštampala kartone za pacijente, kao i narukvice – kako mi posao „pojede“ ceo dan postajem sve bolja u „na brzaka“ stvarima :)  Na narukvicama sam ja pisala ko je pacijent (pa doktor mora da ima medicinsku sestru, ne?), a Pile je prepisivao, opisivao pregled docrtavajuci smajlije ili tužiće, davao dijagnoze i terapiju.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Balavac, naravno, nije bio zadovoljan sporednom ulogom. Ubacili smo i sto za preglede u trku, tako da je i njegov Me morao da bude pregledan i propisno izhanzaplastiran.

Kad su svi povređeni i bolesni pacijenti izlečeni, izlepljeni i omotani, dragi nam doktori su napravili pauzu uz smoki u obliku koskica, što je bio vrhunac. Od mene ne dobijaju junk food, a mislim da je ovo prvi put da sam im kupila smoki (pssst, i to samo zato što nisam uspela da iskopam išta u obliku životinjca, a bila sam sigurna da ima!).

Btw, smoki je ukusan. Ili sam se i ja odvikla od junk food-a.

Sutradan smo se opet malo igrali klinike, kao uvod u slikanje – perjem.

Ne da su me iskulirali, nego strašno. Na kraju sam na brzaka dohvatila krompir, pa napravila pečate u obliku životinjica, tako da su pečatirali i mazali dok se nisu umorili.

Ovo vam kažem ne da upozorim na lošu aktivnost, nego da budete spremni na zamenske aktivnosti – ja sam bojila perjem, ali njima to nije bilo zanimljivo tada. U to ime – živela snalažljivost!

 

Planovi, planovi …

Divan vikend je pred nama! Zaista, najavljuju jedan sasvim sunčano-topao-prijatan dan, pa evo vam sedam-u-pet ideja gde možete da ih iskoristite do maksimuma!

  Vikend početi aktivizmom! Poslednjeg petka u mesecu Novosađani postaju Kritična masa. Pridruži se!

  Naša lepa DIVNA mirisna Fruška Gora. Za one bez sopstvenog prevoza, autobusi voze redovno a valjalo bi malo i pešačiti. Možete ići na ručak u restoran ili Dom, ili napraviti piknik (malo smo ludi za piknicima, oprostite) na nekom od izletišta koje Fruškać predlaže. Ako više volite ravnicu, u komšiluku imate zoo-vrt!

  U subotu se održava „V Mamin Bazar“ – odlično mesto da se ponovite ili nabavite neophodne stvari za decu, knjige za školu ili opremu koju, iskreno, nećete dugo koristiti a u radnjama košta previše. Na bazaru će i Dom Zdravlja imati svoj štand, sa prisutnim lekarom-pedijatrom, patronažnom sestrom i ginekologom koji će vam biti dostupni za sva vaša pitanja. Takođe, savetnice za dojenje imaju svoj štand, pa ako imate neku nedoumicu ili vam treba savet – svratite.

   Drugi po redu Filmski festival. Meni je za oko zapao „UHVATI SA MNOM OVAJ DAN/UHVATI FILM“, u nedelju popodne. Nažalost, već znam da ću ga propustiti, pa ko bude išao neka mi prenese utiske.

   Za ptice koje kasno ležu, predlažem Noć muzike. Pa ko ne voli muziku iz filmova i to još live??! Ako biste negde bliže, na Štrandu, tačnije na špicu se predstavlja craft pivarstvo (mmmm, deca idu kod bake, ne?)

Ja se nadam da ću imati vikend za da mi zavidite, tako da držite mi fige!

Fotografija preuzeta sa slovenskenovice.si