Prvi Kokin Giveaway

Da se pohvalim i da najavim.

Deca su na raspustu (kod druge – zlata vredne – bake) tako da Puž i ja imamo slobodnu nedelju. Kao celu nedelju, ne kao jedan dan.

Komšinica mi se javlja sa „Mrzim te“ :) – njena dostupna baka nije baš predusretljiva po pitanju čuvanja podmlatka, pa tako se zdušno trudim da se ne cerim baš previše kad se sretnemo.

E, pa konačno sam privela kraju izradu poklončića – moj način da vam zahvalim što ste me trpeli sve ove godine.

Kako je sezona putovanja i raspusta, a nas čeka 12 sati puta prema moru, deca su dobila svoje putne aktivne knjige. Dobro, dobiće ih tek, manijakalno ih držim uzbuđene tako što me gledaju dok seckam i lepim, ali im ne govorim šta je. Proces izrade ćete videti u nekom narednom postu, za sada ćemo se fokusirati na ovom specijalnom jednom poklonu.

Za vas sam spremila malko drugačiju knjigu.

Putna aktivna knjiga

U lepoj, gender neutral zelenom registratoru vas čeka pet zanimacija: folder sa ribicama koje možete da pecate pomoću štapa sa magnetom (i brojite, pecate prema bojama i na kraju pravite zakusku od njih, kako već Balavac završava svoje pecanje), tri izbuškana oblika od deko-gume koje možete da ušivate pomoću velike igle (igla je plastična, tupa i ogromna, savršena za malene ručice – ovo je sjajna vežba za finu motoriku), i tri plastificirana dodatka – na prvom je „prazna“ glava, pa podmladak može da crta flomasterom za belu tablu oči, ušesa i nosiće kako smatra da treba ili možete zajednički da pravite ekspresije pomoću play-dough materijala.

Na drugom su saobraćajni znaci – tokom putovanja igrate „Bingo!“ i obeležavate znake koje nađete.

Treći predstavlja deo malog grada – bilo koja figurica ili automobilčić može da se vozi/parkira/sudara do iznemoglosti.

Pošto je u pitanju uloživi registrator, sa neta možete odštampati i dodati bilo šta dodatno što vas interesuje a može da zanima saputnika sa zadnjeg sedišta i smanji količinu mamaakolikojoš na podnošljiviju meru, samo predlažem da ih plastificirate, kao ja, duže će trajati i otvara vam se više mogućnosti za rad.
Dodatno sam spremila whiteboard marker i sunđer tako da ste potpuno opremljeni za nove avanture.

E, ovo je bila najava i uvod, da vas zainteresujem. Giveaway počinje 05.08.2017. u 12h a završava se 12.08.2017. godine, opet u podne kod OK korala.

Uslovi su standardni:

  1. Prijavljujete se na blogu, komentarom ispod posta koji će biti objavljen taj dan. Takođe je potrebno kliknuti na Follow dugmence sa leve strane, skoro na kraju stranice.
  2. Giveaway je otvoren za sve učesnike, dokle god je adresa na koju treba poslati paket u Srbiji – žao mi je, poštarina bi me sahranila drugačije.
  3. Poštarina ide na moj teret, ako mi pobednik dostaviti ispravnu adresu i podatke koji nikako i nikada neće biti prosleđeni ni drugom ni trećem ni ostalim licima i služiće samo i isključivo za ovaj giveaway.
  4. Pobednik će biti obavešten u roku od 24h, a šešir i ruka u jednom za izvlačenje će biti Random.org.

Srećno. Drago mi je što ćemo se družiti.

Advertisements

5 sigurnih načina da komšije pomisle da vam nisu sve koze na broju…

…Ili post pod nazivom „Zašto nisam deo stada“

Sem jednog kratkog perioda, ceo svoj život sam provela u kući. Stan je za mene nezamislivo mučenje, posebno od kad sam godinicu provela u jednom i iz prve ruke videla kolika je sreća imati svoje na svome. Suživot sa nepoznatima mi nije u top 1000 omiljenih aktivnosti, i nadam se da to neću ponavljati.

Narodna izreka kaže da kuća traži radnika, a ne gazdu – i stopostotno je u pravu! Kad ne platiš na mostu, hoćeš na ćupriji te nema tu lenstvovanja i nema odmora, uvek ima nešto da se radi. Ili čistiš sneg, ili lišće, ili kosiš, ili popravljaš crep, radiš izolaciju, stavljaš okapnice, ribaš roletne, krečiš, lepiš, krpiš, šrafiš… Samo dajte nabrajati, sigurno smo imali već okršaj sa time.

A kad posla nema, opet ga nađeš. Tako smo učeni. Nama je bilo sasvim normalno održavati i kuću i oko kuće, to što nije na tvom posedu ne znači da ga treba preskočiti, pa živeo ti u straćari ili vili, penthausu ili u suterenu zgrade.

Ili, pak, znači.

Pre desetak godina, ovaj deo grada je počeo da se … naseljava, da kažem. Bio je on i ranije naseljen, nekim finim, starim dušama, koje su imale i pokoju kokošku i malu bašticu za svoje potrebe. Držali kuću i ispred nje kao pod konac, da je bila milina videti i pomirisati.

Ali, kako to biva, njihovo vreme je prošlo, preselili su se na neka trajnija mesta i naslednici su prodali šta su mogli. Grad je smatrao da treba da nas urbanizuju, pa smo dobili bulevar, po koju stazu i za pešake i bicikliste, prodavnice i mnoooooogo novih komšija svih fela. Na mesto 10 kuća i 40 komšija, mi sada imamo njih 2 ili 3 hiljade.

Nekad se s ovog prozora videla cela Fruška, pa kad su počeli „urbanizaciju“ – jedan po jedan delić je otpadao.
Sad imam zgradu toliko blizu da komšije i ja možemo da gledamo zajedno TV – i to jedan te isti! Zeleniš je muerte, odavno!

Prvi predlog – bacite petinu stada na đubre!

U početku, dok je brojka bila upola manja, komšijama je sasvim bilo prihvatljivo da bacaju đubre na jedini zeleniš u ulici. Kad vrag odnese šalu, mama i ja to pokupimo, odnesemo, sredimo – do sledeće šale, a šalili su se s nama oko 3x godišnje!

Rekord je bio 11 jumbo kesa za đubre, punih do vrha – a pričamo o površini od 25m2. Maman je bogarala gde je stigla, ja sam se molila da se ne posečem ili nabodem na nešto, a jedini koji je pomogao je komšija iz kuće do, odneo je te kese do kontejnera i mnogo mu hvala. Da sam morala da ih vučem do sledeće ulice, bogaranje bi bilo horsko.

Ostale komšije, deo kojeg je možda malko briga, slale su svoje čestitke i pozdrave sa terasa i u prolazu.

Drage komšije – hvala na čestitkama i pozdravima, ali ne hvala. Nemam ništa od toga, treba mi vaša pomoć a ne tapšanje po leđima! To je vaša ulica, počistite ponekad, ne širite đubre kad ne morate. Kad odtrpavate svoj auto od snega, ne bacajte to pred komšijski! Pokupite ako nagazite na nešto, ta neće vas ubiti! Fali vam metla? Evo, ja imam! Imam i lopate i kese! Samo kažite!

I za ime sveta, pokupite za svojim ljubimcima!! Okolina nekad izgleda kao minsko polje, smrdi kao septička jama i ako ijedno moje dete opet stane u to ima da počnem da vam pravim scene na ulici (jesam jednom. Vikala sam za gospođom da joj je ispalo nešto, nije se vratila po to ali je vrlo trčeći otišla dalje. Možda nije delotvorno, ali meni znači).

Drugi predlog – petinu stada sakrijete u žbunje!

Trenutno odmaram noge. Zasluženo. Provela sam dva sata izigravajući radnika meseca gradskog zelenila. Šta će meni onaj zakonom zagarantovan dan odmora…

Prošle godine su nam digli porez, pa smo sad zvanično prva zona. To, u prevodu, znači da ćete plaćati hotel sa pet zvezdica da biste se našli smešteni u kotlarnici, a pride verovatno i prati veš ostalim gostima. Svejevremeno, kad sam Parking servisu dojadila, čovek mi je lepo pojasnio „Ali madam, niste u centru! Džabe vam zone kad niste centar!!“

Sve mi beše jasno. Nisam prestala da ih zivkam, ali bar sad znam što ne dolaze.

Takav stav, nekako, podržava i gradsko zelenilo. Pokosiće ono malo travki na bulevaru, ali sve ostalo neće dok se ne digne dževa. Pošto na mailove ne odgovaraju, na pozive kad odgovore pritisak mi skoči na 300  – i suma sumarum, lakše mi je da sama pokosim.

Za ovo imam u facu ispljunutu etiketu da sam luda. Zašto se trudim, niko mi neće reći hvala. Trošim svoje vreme i resurse, prljam se i batrgam.

Ponavljam, ne radim za hvalospeve. Radim da komšijski pas (opet) ne pokupi krpelja i moju porodicu da ne izjedu komarci. Radim da ne bih gledala u strv svaki put kad dođem s posla, nego da makar malo izgleda pristojnije. Radim da se komšije ne bi sudarale prilikom isparkiravanja, jerbo od dvometarske trave ne vide ništa. Radim jer je tako lepše, mojih 2 sata diskomforta za 15 dana svačije udobnosti.

Treći predlog – delić u baštovanstvo

Kada pokosite, to parčence postane primamljivo za sve. Uglavnom je primamljivo za automobile – sećate se početka priče? Tamo gde površinu koju je zauzimalo 40 ljudi sad zauzima 2-3 hiljade.

E, pa slična je priča sa parkingom. Hit godine nam je bio onaj soj ljudi koji iščupa betonsku kuglu iz zemlje da tu posadi auto.

Da budem iskrena, pomagali su mi. Vežbala sam fotografiju – otvorila sam nalog na Bahato Parkiranje, i dugo punila svoj folder fotkama njihovih četvorotočkaša. Moj album je u vrhu najaktivnijih korisnika, mada sam fotke skupljala i na mesečnom nivou uploadovala.
Pomagali su mi i oko rečnika. Lepo na post-it papiriće ispišem sve reči koje takva osoba treba da čuje: bahato, bezobrazno, nevaspitano, samoživo, neuljudno, sebično – i ukrasim im auto. Oni se zabave skidajući ih, nauče i nešto o sebi a ja vežbam pasivni otpor i obogatim si rečnik.

Četvrti predlog – deo date Mesnoj Zajednici

Nije me mrzelo da im odnesem fotografije parkiranih automobila na stazama i prelazima – slikovno pojašnjenje zašto treba da obnove stubiće koje su komšije iščupale prvog meseca pri postavljanju, a i da zamole Parking servis da ponekad prođu i našim kvartom.

Nije mi bilo teško da im prosledim fotografije vidnog polja osobe prosečne visine prilikom prelaska bulevara na ostrvu – skoro potpuno se ispreči znak za obavezan smer, koji je neki pametnjaković postavio previsoko.

Iskreno sam im rekla kako je to živeti u ulici koja nema rasvetu, tablu sa imenom i zelenila koliko i jedna žardinjera ispred Banovine.

Još nisu ništa uradili i vreme će pokazati kako će se završiti, ali dok ne naučim bravariju i elektriku, ovo će morati da bude dosta.

Čula sam da se komšije žale na ove stvari. Nisam čula da je iko pokušao da preduzme nešto. Nije teško, znate da je ona teta iz MZ tu zbog vas? Da je ona ta koja treba da nađe način i rešenje ako se, s razlogom, požalite na nešto? Spisak svih MZ, kao i brojete telefona i mailove u Novom Sadu možete naći ovde.

Koristite ih. Ako svi čekamo da neko drugi obavi posao, izgledaćemo kao zmija koja grize sopstveni rep. To je vaš komšiluk, vaša potreba, vaše lepo mesto i lepo okruženje. Imate odgovornost prema svetu, koliko god je izbegavali.

Ili je izbegavajte, samo nemojte da kukate posle – nemate prava .

Peti predlog – petinu date naslednicima

Da li ste znali da jedna mala uličica, Olge Petrov, krije igralište?

Mnogo odraslih ljudi ne zna, a žive u okolini.
Dovoljno roditelja zna, pošto nemaju drugde da dovedu svoj podmladak nego tu.
Mnogo mladih zna, pošto tu dolaze uveče da se propisno opiju, zapiju i naduvaju, jer se to kod kuće ne radi a njima je dosadno. Ovo „mladih“ posmatrajte u zaista širokom spektru, ista potreba okuplja i srednjoškolce ali i petake i šestake. Ako mislite da znate šta je fuj, niste videli pijanu šestakinju kako tetura preko dečijeg tobogana.

Naravno, posle takve zabave ostane svega: flaše, pikavci, blisteri od lekova, omoti od hrane … Đubre od podmlatka podmlatku.

Kad je balavac zapeo o plastičnu flašu, meni je prekipelo. Puž je skoknuo po kese i rukavice, i pola sata kasnije počistila sam koliko sam mogla bez metle. Čak se i Balavac trudio da bude od koristi, jedva sam ga ubedila da ne dira razbijene flaše, ali hteo je da pomogne. Srce mamino, obožavam ga!

Sećam se da je jedna mama prokomentarisala kako je to divno, i kako bi trebalo igralište propisno očistiti metlom.

Sutradan, neko je zaista počistio sve – lišće, preostalo đubre, pikavce, čak su potkresali žbunje i doneli rezervne kese!

Pa sjajno! Ko si – da si, hvala ti mnogo! Ne zato što si mene lišio PRe, nego zato što je biti lud udvoje znatno lakše!

Generacije danas stasavaju u ljude ubeđene da država-grad-društvo njima nešto duguju – i ovo ne pričam napamet, prvi put sam ovo čula od, ni manje ni više, jedne mame – influenserke! Možda je i tako, ali ja mislim da je to počinjanje s kraja konca. Zaslužiću svoje mesto u društvu, uradiću da moja deca imaju bolje mogućnosti, ponudiću deo sebe i svojih mogućnosti da bi sve išlo napred. Ja dam da drugima bude bolje, neko drugi da da bi i meni bilo bolje, i kad pogledate, imate lepu lančanu reakciju gde svako da pomalo da bi svima bilo bolje.

I još bitnije – prenesem to na svoju decu. Ovo je njihov svet, treba da znaju od malena da, ako se sami ne pokrenu, ne mogu da očekuju pozitivne promene.

U praksi se to svodi na mene, mamu, komšiju i nekoga iz parkića, ali negde treba početi, zar ne?

.:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:.

Pre par dana, neki novosađani sa podmlatkom su počistili parkić kod medicinske škole, sami – zato što im je bilo dosta da čekaju neko nešto da uradi.
Svaka čast, nadam se da će ovo delovanje postati zarazno!

Kad porastem biću – Veterinar

U oktobru mesecu (da, znam da je decembar – morski post je blokirao sve ostale, sram ga bilo) smo nastavili temu Heroja oko nas – sa veterinarima.

Za početak – Tetka je nabavila psa. Mešanac nečeg i nečeg, blentav i sladak. I štene, a kao takav suđeno mu je da svako malo ide na neke vakcine, pa je Tetka povela Pile da drži strah i Odiju i Tetki.

Sutradan se doktorsko koferče na brzaka pretvorilo u veterinarsko, kauč u ordinaciju a kolut hanzaplasta je magično promenio mesto prebivanja (odmori, drago momče, ako je išta ostalo od tebe).

Na brzaka sam prepravila i odštampala kartone za pacijente, kao i narukvice – kako mi posao „pojede“ ceo dan postajem sve bolja u „na brzaka“ stvarima :)  Na narukvicama sam ja pisala ko je pacijent (pa doktor mora da ima medicinsku sestru, ne?), a Pile je prepisivao, opisivao pregled docrtavajuci smajlije ili tužiće, davao dijagnoze i terapiju.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Balavac, naravno, nije bio zadovoljan sporednom ulogom. Ubacili smo i sto za preglede u trku, tako da je i njegov Me morao da bude pregledan i propisno izhanzaplastiran.

wp_20161018_17_45_36_pro

Kad su svi povređeni i bolesni pacijenti izlečeni, izlepljeni i omotani, dragi nam doktori su napravili pauzu uz smoki u obliku koskica, što je bio vrhunac. Od mene ne dobijaju junk food, a mislim da je ovo prvi put da sam im kupila smoki (pssst, i to samo zato što nisam uspela da iskopam išta u obliku životinjca, a bila sam sigurna da ima!).

wp_20161018_18_01_15_pro

Btw, smoki je ukusan. Ili sam se i ja odvikla od junk food-a.

Sutradan smo se opet malo igrali klinike, kao uvod u slikanje – perjem.

images

Ne da su me iskulirali, nego strašno. Na kraju sam na brzaka dohvatila krompir, pa napravila pečate u obliku životinjica, tako da su pečatirali i mazali dok se nisu umorili.

wp_20161019_18_11_38_pro

Ovo vam kažem ne da upozorim na lošu aktivnost, nego da budete spremni na zamenske aktivnosti – ja sam bojila perjem, ali njima to nije bilo zanimljivo tada. U to ime – živela snalažljivost!

 

Planovi, planovi …

Divan vikend je pred nama! Zaista, najavljuju jedan sasvim sunčano-topao-prijatan dan, pa evo vam sedam-u-pet ideja gde možete da ih iskoristite do maksimuma!

  Vikend početi aktivizmom! Poslednjeg petka u mesecu Novosađani postaju Kritična masa. Pridruži se!

  Naša lepa DIVNA mirisna Fruška Gora. Za one bez sopstvenog prevoza, autobusi voze redovno a valjalo bi malo i pešačiti. Možete ići na ručak u restoran ili Dom, ili napraviti piknik (malo smo ludi za piknicima, oprostite) na nekom od izletišta koje Fruškać predlaže. Ako više volite ravnicu, u komšiluku imate zoo-vrt!

  U subotu se održava „V Mamin Bazar“ – odlično mesto da se ponovite ili nabavite neophodne stvari za decu, knjige za školu ili opremu koju, iskreno, nećete dugo koristiti a u radnjama košta previše. Na bazaru će i Dom Zdravlja imati svoj štand, sa prisutnim lekarom-pedijatrom, patronažnom sestrom i ginekologom koji će vam biti dostupni za sva vaša pitanja. Takođe, savetnice za dojenje imaju svoj štand, pa ako imate neku nedoumicu ili vam treba savet – svratite.

   Drugi po redu Filmski festival. Meni je za oko zapao „UHVATI SA MNOM OVAJ DAN/UHVATI FILM“, u nedelju popodne. Nažalost, već znam da ću ga propustiti, pa ko bude išao neka mi prenese utiske.

   Za ptice koje kasno ležu, predlažem Noć muzike. Pa ko ne voli muziku iz filmova i to još live??! Ako biste negde bliže, na Štrandu, tačnije na špicu se predstavlja craft pivarstvo (mmmm, deca idu kod bake, ne?)

Ja se nadam da ću imati vikend za da mi zavidite, tako da držite mi fige!

Fotografija preuzeta sa slovenskenovice.si

Kako mali Perica zamislja fiestu

Mali Perica svašta zamišlja, ali da li je to baš tako – reći ću vam kad se vratim s puta iz Meksika. Jednog dana. Za sada, fiesta u mojoj glavi izgleda manje-više ovako.

Rešila sam da, od ove godine, sve „žurke“ u mojoj organizaciji (ili bar ako imam većinsku kontrolu – ako ću da se ubijem od posla, onda makar da budem zadovoljna) budu tematske. Tako je lakše. A i to znači da nismo zaglavili sa roštiljem i paprikašem na smenu, nego ćemo makar stomakom otputovati u neku novu zemlju.

Pužev rođendan je bio prava prilika za to! Neobično spremno je prihvatio tu ideju, učestvovao je ravnopravno u svemu, od pripreme do realizacije i na kraju i u slavlju. Kako vidim – pun pogodak!

Par nedelja biran meni je na kraju izgledao ovako:

Aperitiv – Margarite.

Ta nisam mogla da odolim! Prvo, nisam ih nikad pila, drugo – pa čime bolje početi proslavu nego sa napitkom koji nosi tako veselo ime!

Izvukla sam par recepata sa neta – odabrani možete naći ovde. Ipak, u poslednjem momentu je uskočio moj brat (po trenutnoj vokaciji barmen) tako da do kraja ne znam šta je i kako je pravio, ali je bilo doooobro. Svi su bili i više nego zainteresovani da probaju i Tequilu i Margarite, i to više od jednom :)

Predjelo – gvakamole, salsa i tortilja-čips u dva ukusa – paprika i običan, i kuvan mlad kukuruz.

DSC_9823Čips je kupljen, od sve želje da ga napravim sama (generalno, to je tortilja sečena na trouglove pa ispečena, nije neka nauka) shvatila sam da bi to bio prevelik zalogaj, pa smo dilemu rešili sa par kesica kupovnog čipsa. Dobavljač –  Rodić.

Salsa je takođe kupovna, mada jesam izvukla nekoliko lakih recepata. Ipak, vremena nisam uspela da napabirčim, pa sam si ovoliko olakšala.

Gvakamole su home made. Majin odokativni recept je glasio „Paaaa… samelješ u blenderu praziluk, samo beli deo. Izgnječi avokado, recimo tri komada, ja ostavim grudvice. Dodaj i ljušten paradajz, bez semenki, ja njega pustim u blender na pulse. I pešun, ja ne volim korijander. Dodaj i sok od limete. A možeš i sir. I puter. I mleko. Ali ja ne dodajem.“
Pa nisam ni ja. Koliko god da ne volim odokativne recepte, ovo je lako za napraviti pošto ne možete pogrešiti, te se nisam sekirala mnogo. A i već sam ga jela kod Maje, pa sam znala kakav je cilj.

Kuvani kukuruz … Ne znam šta da reknem. Ja ga ne volim. Ozbiljno, nikada i nisam. Ali moja deca ga vole, kao i ostatak familije pa se sprema kod nas.

DSC_9836Moja mama ga kuva u blago posoljenoj vodi.

Mi smo ga kuvali tako što smo u provrelu vodu dodali 2 kašike šećera i 1 kašiku limunovog soka, pa tek onda mlad kukuruz koji se kuvao deset minuta pre nego što smo šporet isključili i ostavili ga u toj vreloj vodi. Bio je taman skuvan! ni previse ni premalo. Čujem da dodaju komadić putera preko, ali nisam htela da eksperimentišem više.

Sve u svemu – pojelo se i kupovno i domaće. Kupovno ljuto, domaće blago a intrigantno – ipak su tu novi ukusi u pitanju. I uspelo je – vidim da će gvakamole redovnije da se pojavljuju kod nas na meniju.

 Glavno jelo: Fajitas i Tacosi.

Prvo – sela sam da vidim šta Dr Google kaže na tu temu. Da vas ne lažem, do pre pet dana meni je sve to bilo tortilja. A onda sam našla ovaj sajt, koji baš lepo objašnjava gde su te finese koje čine razliku.

Fajite (Fahite – žao mi je, ne znam kako se piše ili čita, slobodno me ispravite) nema na fotkama, ali kojom brzinom je nestala nije ni čudo. Recept možete naći ovde, iako smo napravili malu izmenu – Fiesta Taco Seasoning Mix, koji smo koristili i za Tacos, je izuzetno ljuta mešavina, pa kako bismo i ne-ljubiteljima hrane koja prži dušu pružili šansu, piletinu smo začinili solju i biberom (i ništa drugo joj nije ni trebalo!).

Tacos smo već pravili po receptu. Inače nisam ljubitelj ljute hrane, ali ovo nije peklo usne ili usnu duplju (kao što naša hrana zna da radi) nego zadnji deo grla i to u dovoljnoj meri da ne smeta da osetite ostale ukuse. Tu verovatno kumuje i činjenica da smo stavili četvrtinu predviđene smese, hrabro rešivši da ipak ne pratimo recept slepo. Ako je ovo stvarno originalan meksički recept, Meksikanci mogu da jedu lavu i da im ne smeta, ono je nama sa trećinom smese bilo taman, sa punom ne bi ostali živi.

Tortilje. Eh, tortilje. Upustila sam se u pravljenje domaćih tortilji,  i to u kukuruznoj i pšeničnoj varijanti.

Pšenična varijanta je preuzeta odavde (i stvarno su divne!):

:175gr brašna
::1/4 kašičice soli
::: 1 kašičica praška za pecivo
:::: 1/4 masti (iako je u originalu nešto drugo)
::::: oko deci vruće vode, ali se dodaje malo-po-malo
Izađe od 8 do 10 tortilji

Svi suvi sastojci se izmešaju, pa se dodaje mast dok se ne dobije smesa nalik sredini hleba. Kad se sve mrvice usitne, dodaje se malo-po-malo vode. Ostaviti testo (pokriveno) 10-15 minuta da odmori. Podeliti ga na 8-10 komada i svaki razviti baš tanko, dodajući brašna da se ne lepi. Otresti brašno i peći na baš zagrejanom tučanom tiganju po minut-dva sa svake strane. Ispečene držati pokrivene, da bi ostale mekane.

DSC_9842

Recept za kukuruzne tortilje možete preuzeti ovde. Ja sam ih, dodatno, savijala preko rešetke za rernu da bih napravila „džepove“ za takose. Od svega, Pile je preferirao kukuruzne tortilje i fahite, sa svežim sirom i zelenom salatom kao dodacima. Balavac je preferirao šta god da smo spustili pred njega (stvarno sam zahvalna što nisu probirljivi).

Od dodataka smo poslužili zelenu salatu, crveni pasulj, Picco de Galo salsu, neobični ukiseljeni crveni luk (koji je za malo pobrao stojeće ovacije), gaudu i svežu papriku na trake, sečen paradajz i  sir lokalnog proizvođača za koji smo mislili da će svojom svežinom i kiselošću savršeno da dopuni (i neutrališe) meksičku hranu. Ispalo je da smo bili potpuno u pravu.

Za desert sam pravila sladoled tortu, po slavljenikovoj želji.

Iskreno, pravim je jednom godišnje, samo na njegov rođendan pošto zahteva malo vremena, iako ne i nešto truda.

Churos nisam stigla da napravim, i jako žalim zbog toga. Htela sam ceo doživljaj da zaokružim sa pravim meksičkim desertom, ali snage nije preteklo. Naime, u svim filmovima i emisijama, proširene porodice zajedno prave ovakve večere – nije idila nego potreba! Ništa ovo nije teško za praviti, naprotiv vrlo je lako, ali ima hiljadu sitnih delova koji čine jedno jelo i za svako ako odvojiš po pet minuta – prođe dan. Ovako, kad vas ima više, za sat ste sve obavili i možete zajedno i da uživate. Ovo ne znači da ću odustati, deluje mi ukusno, pa sam već smislila gde ću da ga „umetnem“.

I za kraj, ali neizostavno – dekoracija.

Obrve i odeća u pokušaju stila Fride Kalo i meksičke zastavice, koje se extra brzo prave (a pužu i meni prelazi u naviku da se veče pre opuštamo praveći dekokoraciju), i ugođaj je potpun. Iskoristili smo lampione od bakine zabave (i dodali još po koji nov, ne mogu da im odolim).

Puno recepata možete naći i ovde. Treba samo da zapamtite par pravila i sa ostatkom naprosto da poludite – hrana se kombinuje prema ukusu onog ko konzumira, tako da svi mogu da odu kući potpuno ubeđeni da su jeli hranu koju nije jeo onaj ko je sedeo pored.

Slavljenik je zadovoljan. Ako je on – i ja sam. Do sledeće žurke (neko puni 4 godine. 4!!!!) imam tri ipo meseca, taman da se sastavimo sa svim planovima. Dotle, ovu meksičku večeru ću uvrstiti u Avanturistički Pasoš, koji se već dugo gnjezdi kao ideja u mojoj glavi.

Borba Titana – Roditelji vs. Temperatura

0007406048S-565x849

Dođi da vidiš, ima neke tačkice, šta to može biti?
Ako ih pogledam, hoću li znati bolje od tebe šta su? Neću, onda neću ni da ih gledam.

I tako, oboje plešemo oko ideje da bi možda mogle biti boginje, a pravimo se da nisu, pa ako se jako pravimo, možda i ne budu. Ipak je tačno dve nedelje od kad ih je Pile imao, ovo bi mu bila knjiška inkubacija ..

Jutro je donelo istinu ali i nove tačke. Pa dobro, preživeli smo Piletove, i ove ćemo, pa nije to ništa strašno.

Aha…

Pračet je rekao da pazite šta govorite, nekad vasiona ume da se sklupča oko vaših reči.

U našem slučaju, ne da se sklupčala nego je još pozvala i komšije i širu rodbinu da pripomognu oko živog zida. Boginja je bilo više nego što sam mogla da zamislim i prebrojim, toliko da veći deo tela nismo tačkali onom penom nego mazali kao da utrljavamo kremu – stvarno nije bilo svrhe ni pokušavati tehniku tačkanja kad se sve spojilo u jednu veliku boginju. A on je, jadničak, stojao i trpeo sve to, mazanje i pregledanje, bez pobune i bez otimanja.
Temperatura mizerija, toliko da nema šanse ni da vadim toplomer, a shvatili smo da svrbi kad je koristio tatinu bradu da bi se počeškao. Eto druge razlike, pena nije pomogla pa smo, posle koncerta i predstave u tri ujutru hitro prešli na kupanje u hipermanganu i tečni puder sa anestezinom.

Uredno smo se javili doktorici da nas štikliraju tamo gde treba, a peti dan boginja je usledio i pregled da se potvrdi da roditelji nisu šenuli pa boginje zamenuli sa blandama od komaraca i kako smo to već prošli sa starijim detetom i to skoro, doktorka nas je otpremila sa uobičajenim željama – „Sve znate, majko, vidimo se za nedelju dana!“

A vasiona se još malo skvrčila.

Sedmi dan je počeo sa temperaturom. I to ne uobičajenom – 38,7. Dok smo se mi osvestili, ona je skočila na 39,5. Samo da znate, to je moja granica hladnokrvnosti. Odlično pamtim svoje temperature preko te cifre (bar onaj svestan deo, onaj drugi je prestrašan i za prisećanje) i nikom ne želim tako nešto, najmanje njemu.

A on mi leži obamrlo u naručju i vidim da mu plave usta. Napolju je skoro 30 stepeni i odavno hukćemo kako je toplo a njemu dodatno plave i ruke i noge. Onda je krenula groznica.

Verovatno bih se uspaničila da to već nisam videla kod njega – koji mesec pre toga je imao groznicu sa sve grčenjem i to isto plavljenje udova sa ljubičastim i belim tačkicama kože i kako nisam bila lenja, raspitala sam se šta dalje. Naime, dete utopliti ali ne pretopliti i trljanjem udova podsticati cirkulaciju. Ništa to nije strašno iako tako izgleda. Utopljavaj, trljaj i trljaj i trljaj.

A deo mene želi da izgubi razum jer je to savršeno prihvatljivo stanje kad ti dete plavi.

Ovaj put preskačemo Eferalgan i vadimo tešku artiljeriju – Nurofen je deo naše apoteke i kako već neko vreme sumnjam da Eferalgan nije u stanju da se izbori sa visokim temperaturama, pa ne želim da rizikujem. A pošto se prisećam uputstva koje kaže da mu treba pola sata za delovanje, punimo kadu vodom, igračkama i srećom više ne tako plavim detetom.

Baka je već pet minuta na bromazepamu – čudo jedno kako medicinske sestre postanu neupotrebljive kad je reč o njihovim najdražim. Ne krivim je, i meni bromić deluje primamljivo.

Puž peva i smeška se, zatrpava ga igračkama da bi mu skrenuo pažnju a on ne prestaje da plače – boli ga svaki komadić kože, to je sledeće na spisku groznice. Ipak, grozni roditelji ga neumoljivo drže 20 minuta u kadi, dok baka zove porodičnu prijateljicu – pedijatrijsku sestru, da bi od nje čula da treba da uradim ono što sam već uradila. Ne krivim je, i iako mi to sad ne treba. Brana je stara i dobra prijateljica koja je svu „zajedničku“ decu lečila kako telefonski tako i lično, budući da je ceo radni vek provela u noćnoj smeni dežurne pedijatrije, pa njena reč ima težinu i iskustvo. Baka joj veruje, verujem joj i ja.

Temperatura je spala na prihvatljivih 38,3 i puštam ga da odspava – sad sam bar sigurna da to nije obamrlost nego pravi san. Prošlo je skoro dva sata i tek sad puštam kičmu da se opusti – boleće me leđa sutra. Stižem i da shvatim šta je: od boginja je imunitet opao na nulu, a ujak je kući doneo virus. Deset minuta druženja i eto ga. Ujaku upala uva, detetu groznica a nama sem brige ništa i ne treba, jel’?

Sat kasnije temperatura skače. Na smeni je Eferalgan, prolazimo kroz još jednu drhtavicu a ja pravim mentalnu zabelešku da pije mnogo i često, a čak je nešto i pojeo – znači ne boli ga grlo. Bar nešto u svemu ovome.

Tri sata kasnije opet isto. Ako na ta tri sata dodam još pola a da nisam reagovala – temperatura skače do 39,7, što, predpostavljate, izaziva blagu paralizu kod mene. Ipak nastavljam da pevušim i ljuljam ga dok me fiksira kroz poluspuštene kapke. Sad već znam i da sam umorna i da me je adrenalin prepucao jer mi se čini da će sve naopako da krene ako ga spustim, da ću da se rasplačem i zakukam u najgorem filmskom maniru. Pa ga i ne spuštam.
A onda strogo – nema raspadanja gde deca mogu da te vide, od toga nema koristi. Čeličim se i spuštam ga, a opet ne u njegov krevetac nego u moj, jer je razum uspeo samo toliko da izboksuje pobedu.

Navijem alarm pa legnem pored njega. Iz školice za trudnice sam donela vežbu opuštanja, gde svesno opuštaš delove tela i nju primenjujem kad shvatim da sam prenapeta jer u suprotnom nema sile da zaspim.
I tako sam počela – jedno rame, drugo rame, vrat, jedna lopatica, druga lopatica, laktovi, rebra … Smrz. Pile plače. Skrajnuli smo ga zbog bate i zabrinut je i dodatno je loše spavao zbog sve gužve i sad to prenosi u san. Upiškio se i žao mu je i jedino mogu da ga smirim ako ga brzo presvučem i promenim posteljinu, a da ga utešim ubacujem i džokera – omiljenu jastučnicu na avione. Odmah je ponovo zaspao.

Ležem i opet vežbam ispočetka – jedno rame, drugo rame, vrat, jedna lopatica, druga lopatica, laktovi, alarm … Merim temperaturu i molim je da spadne ispod 38,5, pa još nije vreme za novu dozu leka!

Opet navijam alarm na pola sata i opet primenjujem vežbu. Ramena, vrat, lopatice, laktovi, rebra, zglobovi, stomak, kolena, stopala, prsti. Diši.
Diši.
Diši.

I tako do tri-četiri ujutru, merenje i lekovi na smenu. I kad disanje upali, zaspim tako da sledeći alarm prečujem – ma prečula bi invaziju na Francusku sve da sam spavala na samoj obali! Muž je preuzeo posle mog onesvešćivanja, iako znam da je bio budan za svaki alarm i svako merenje temperature. Eto, (za sada) poslednja različitost kod dece – Pile je jednom imao 39 temperaturu, iako je bio kudikamo bolesniji. Pravim još jednu mentalnu zabelešku, kod Balavca ćemo morati posebnu pažnju da obratimo na temperature.

Sledeća dva dana i dve noći su prošle gotovo identično. Eferalgan i Nurofen na nešto preko 3 sata, jednom i kupanje pride jer temperatura nije spadala. Po Braninom savetu još taj dan smo ga ipak odveli kod doktora jer takva temperatura sedmi dan od izbijanja boginja nije uobičajena, iako smo svi predpostavljali šta će biti. Laboratorijske analize nisu pokazale ništa neobično, tako da nam je ostalo samo da čekamo da prođe i pojimo ga antipireticima.

I dočekali smo. Ubeđena sam sa kojom sedom više u kosi, ali prošlo je. Evo i naš ABC-dni Vodič kroz bolest.

A – Na prvom mestu ne paničite!
       Od toga nema niko ništa (ili kao što je Tetka rekla baki – „Super, sad se i ti onesvesti pa da mora da diže tebe dok nosi dete sa groznicom!“ – to ju je vratilo s puta histerije i otreznilo dovoljno da skokne po bromić).

B – Naoružajte se znanjem!
Pitajte, pričajte i slušajte! Postoji školica prve pomoći pri domu zdravlja, a kako ste vi sa detetom više od bilo koga, nije na odmet znati kako se pruža prva pomoć.

C – Napravite kućnu apoteku i brinite o njoj!
Nama je temperatura skočila za ceo stepen u deset minuta, ne bih volela da sam to vreme gubila na traženje dostupne apoteke.

D – Kontaktirajte stručnu osobu!
Koliko puta sam samo čula „Nisam htela da je vooodiiim, doktorica se ljuti što je vodim a ima temperaturu tek jedan dan..“. Neka se ljuti ili neka ide u penziju! Ako ću ja da postavljam dijagnozu i ja da lečim dete, onda hoću i njenu platu. Štošta bi bilo jednostavnije da stručnjaci edukuju roditelje kako da postupe kad su hitni ili hitniji slučajevi, a kako su roditelji uglavnom prepušteni na milost i nemilost guglu i doktorskim raspoloženjima – samo vi zovite.

Postojalo je i jedno E ovde, a ticalo se sumnje u roditeljske sposobnosti, međutim preskočiću ovaj put, i to najviše zato što sumnjam u sebe samo kad neko drugi to potegne prvi, a po pravilu što mi je bliži – to je intezivnije. Treba mi vreme da smislim delotvornu strategiju, a da ne budemo posvađane do kraja života. Javiću čim smislim devious plan, možda upali kod još nekog.

A vi slobodno dopunite ABC-du. Garantujem da sam nešto zaboravila, samo što ću se setiti kad se naspavam. Za jedno 20 godina.

divider

Little Helpers Tools – Cenoteka

Pratim dosta foruma i grupa na netu. Šta ću, može mi se. Mora mi se, verovatno bih poludela bez moje drage „ne-znam-šta-da-pričam-dok-me-ne-izazoveš-na-zlo“ petorke koja budno prati svaki moj ispad, nudi rame za plakanje ili oružani arsenal jedne manje zemlje ako mi zatreba za ucmekavanje. Njih sam „našla“ na forumima, tačnije uglavnom imam utisak da su one mene usvojile – od grupe više hiljada, eto, skupilo se nas šest.

Forumi i grupe su mi sjajan izvor informacija i ideja. Ima tu mnogo samo zanimljivih, često i boli me stomak od smeha, ali i nadam se da niko neće nasesti na ovo – u mnoštvu svakakvih saveta najbolje je samostalno doneti odluku da li neka informacija „pije“ vodu. Ipak, kao svaki horder ja pročačkam sve što mi se imalo učini zanimljivim, pa moj browser često izgleda pretrpano i neuredno, ali (usta moja – hvalite me) o svemu i svačemu znam po malo.

Pre neki dan je iz mora informacija isplivala i Cenoteka.

cenoteka

Već neko vreme, kako su nam opet skresali budžet, poglednem slične sajtove: Kuda u kupovinuAkcije i kataloziAkcije i popusti nude sjajan zbir akcija i sniženja. Cenoteka, međutim, upoređuje svakodnevne namirnice u pet velikih hipermarketa, čak i one na trenutnoj akciji. Bonus je što mogu da napravim svoju virtuelnu korpu i da automatski sabere u kojoj nabavci ću bolje proći.

Za moj ukus, nedostaju još Univerexport i Metro, ali kako se sajtovi stalno uređuju, verujem da će i oni doći na red.

Da vam približim moje oduševljenje – mleko za bebe inače plaćam 1.020,00 dinara. Sutra ću ga platiti 867,00 koliko je u DIS-u, što nisam znala do pre tri dana pošto sam verovala da je razlika u ceni 20-30 dinara i da nam se ne isplati trošiti gorivo za obilazak dve prodavnice zbog mleka. Ali kad se tako napabirči po desetak namirnica sa razlikom od 50-100 dinara .. Vidite?
Ko kaže da društvene mreže ne valjaju :p

Edit – posle kupovine

Da smo uštedeli – jesmo (sem živaca, dve lude su povele i dvoje dece), ali ne koliko smo predvideli. Naime, već pominjanog mleka u DIS-u nema i nikad ga nije bilo. Artikli se uglavnom odnose na beogradske prodavnice koje su kudikamo snabdevenije od naše. NAN 2 ima u Rodiću za 907,00 dinara, što opet nije loše.
Znači, DIS jeste jeftin, ali manjka mu raznovrsnosti, tako da smo većinnu stvari sa spiska našli u Rodiću u koji uglavnom idemo.

divider