Pile i ja smo u fazi ispipavanja teritorije, s tim da on ispipava a moja teritorija je slika i prilika onih test polja kuda se bacaju hidrogenske bombe i protiv-nešto-granate. Stvarno uglavnom imam osećaj kao da pijana i vezanih očiju vozim muscle car kroz minsko polje (inače nemam položeno, pa shvatate poentu). Znam da ispipava kako i koliko može, što mi ništa ne znači u tom momentu kad mislim da će glas da mi poprimi frenkvenciju koju samo psi mogu da čuju – ja govorim/pištim/gnjavim a on selektivno (ne)čuje i tako po vasceli dan. Onda izađemo napolje (u saobraćaj!!) i tek tada žurka počinje a mene je neko već dva puta provukao kroz iglene uši. I pljunuo pritom.
Svaki dan tako. Ili da se dopingujem nečim, ili da koristim preostalo vreme (kao noću, kad ceo svet spava, prim. prev.) da mu doakam, shvatim, razumem.
Dosadno mu je. Uglavnom. Ima tu i „kojegazdajasamgazda“ ali uglavnom mu je dosadno. U vrtiću malo šta rade, a i to što rade nije inspirativno i onda dođe kući i ja nisam inspirativna i lepo postanemo riba ili zmija koja grize sopstveni rep. Kiše idu, i da sa virtuelnog repa ne pređemo na odgrizanje glava, ja izvadim rezervne baterije i neki od planova iz Super sobice, sve smislim i spremim.
I tačno kada je kutija broj 4 došla na red, Koka je imala posla van kuće.
Desi se i to, zaređaju se radni dani i danas malo ko odbija posao, a kako nismo imuni na plate, ne odbih ga ni ja (sad moram da objasnim detetu šta tačno znači da „pare ne rastu na drveću“, kad sam se već izlanula a on pravi planove gde da zasadi to čuveno drvo).
Otišla sam i ostavila Pužu kratak spisak – zaista kratak- i spremnu gomilu. I tri puta podvučeno „Koristi fotoaparat!!, pa sad imate priču u slikama.
Ideja je bila da se iskoriste lutke iz četvrte kutije. Lutke su stare .. pa, recimo da su već u mojim prvim sećanjima, tako da je verovatno da su i starija od mene. Sumnjam da ih je bilo malko više, ali kroz tri selidbe i trideset i nešto godina – ko će ga više znati. Bolje da ne znam, možda mi se ne dopadne odgovor.
I tako lutke dođoše u restoran na ručak. Doneli smo „šporet“ od bake (rasturili smo mu onu kuhinju dok se ne zazeli ponovo), svo povrće koje smo pravili i dobavljali, Puž je od nečega napravio prodavnicu i igre su počele.
Šef kuhinje je išao u nabavku, koristio novac za plaćanje, kuvao i hranio svoje goste.
Balavac se, naravno, sam hranio. Nutritivne vrednosti 0 i težina novinskog papira, ali kome je to još bitno. Bar više ne grize kamenje s ulice (ne, nije šala/komika/tragedija).
Za njega je bila izvučena cetka (cedilo) i iz bakinog i iz našeg špajza, dali smo mu one četkice za lule i nije dugo trajalo, ali bilo je fino.
Naravno, i Pile je morao da proba i, vala, baš se lepo zabavio. Mogli bi da isprobamo vez, kroz igru, iako tipujem da će igla da mu tu bude najzabavnija (u slučaju da želite ovo da isprobate, u pozamanterijama imate ogromne plastične igle, tupih vrhova i velikih ušica koje služe za pomoć pri pletenju – idealne su za malu decu).
Eto nama zabave za duge zimske večeri.
Kriminal Koka 